Ovo je poslednja pesma o tebi

Sećam se te noći u avgustu.
Otišla sam bez ikakve nade, bez ikakvih očekivanja, iz čiste znatiželje.
Sati su odmicali sporo, a opet tako prebrzo, i nisam ni shvatila da je već svanulo.
Nema veze.
Sećam se i jutra nakon toga, i sledeće večeri, i narednih par dana.
Znam da sam bila baš tužna i da odjednom više nisam bila.
Smejala sam se bez razloga i počela sam da pišem. Kao da sam bila izvučena sa nekog apstraktnog dna.
Znam i da sam baš lepo sanjala tih dana.
I nosila sam haljine.
Bila sam puna sebe.
Sećam se i tvog prvog odlaska. Mislim da si mi nedostajao.
Takođe, mislim da sam čak još tada shvatila da ćeš mi još mnogo puta nedostajati.
Počela sam da nosim kombinezone, i malo sam se manje smejala.
Razmišljala sam šta radiš, šta si obukao, kuda si prošao.
I onda sam prestala da sanjam.
Pa si se vratio, pa si opet otišao.
Pa smo se slučajno sreli.
E onda sam prsla. I svašta sam ti rekla.
A ti si pevušio i smeškao se.
Znam da sam se tresla. I da sam bila baš besna.
Nešto si me slagao.
I ja sam ti onda spustila slušalicu.
Sećam se da se nisi javio posle toga.
I da mi se srce sutradan uzlupalo kao ludo kad sam prošla pored kafića gde inače sediš.
Znam da sam bila baš lepa taj dan i da je kafić bio prazan i ti me nisi video.
Imala sam neki prazan pogled.
Opet sam ti se javila. I bio si sasvim okej.
Ali nisi bio ti.
I onda si mi rekao ono što sam oduvek znala.
I ja sam se smejala i pravila sam se da je to sasvim u redu.
Više ne nosim ni haljine, ni kombinezone, niti se prečesto smejem.
Videla sam jednog baš lepog dečka, ali ne znam mu ime.
Ne znam šta si obukao i kuda si išao. I odlučila sam da me ne zanima.
Mislila sam da više neću pisati,
Ali sam shvatila da mi je to bitnije od tebe.
I da više neću pisati o letu.
Jer više nemam šta da kažem.