Vežite se, volećemo!

Nije ona loš čovek, da se razumemo.
Izvrsna je to osoba, što je najgore. Izuzetno duhovita, inteligentna, šarmantna. Al' ja joj nisam bio dovoljan.
I ne krivim je, ni u ludilu ne bih.
Bila je moja neostvarena želja do prvog poljupca. A onda je postala nepresušna želja i potreba.
Stoga sada razumem onu kliše rečenicu, nije do nje, do mene je.
Nisam uspevao da se zadovoljim nekim retkim susretima, da je imam na neodređeno. Nekada nekoliko dana, nekada nekoliko sati. Kako je njoj odgovaralo.
Uredno smo se voleli. Ili sam je voleo, nije ni bitno.
Znalo se da se rastajemo sa prvim zracima sunca, da se ne cmačemo u javnosti i pravimo se da smo poznanici. Ponekad poljubac u obraz, ponekad stisak ruke.
Znalo se da ćutim dok obavlja telefonske razgovore i priča da je sa drugaricom, da će prespavati kod nje.
Malo me duša bolela, par puta mi se iskrala poneka suza dok je spavala mirno pored mene.
Ali opet, sam sam kriv.
Od samog početka mi je bez reči stavila do znanja da se ne nadam previše, a ja sam se pravio da je u redu.
I zato sam tu gde sam.
Slušam Boru Čorbu, koji je ljubi dok ga jutro ne opomene, i gleda je kako spava.
Poistovećujem se sa njim jer je i on nakon poslednje pesme o njoj, napisao još stotine istih.
Ne razumeju to ljudi.
Ne možeš se skinuti sa čoveka, to je gore od droge. Uvuče ti se pod kožu, kuca u istom ritmu srca, osećaš da je tu kad udišeš i izdišeš vazduh.
Počne da nosi tvoju garderobu umesto tebe, pa vešto sklanjaš sve te stvari koje mirišu na nju.
Dok se ne slomiš pa ih ko sumanut njušiš, moleći se da je još malo mirisa ostalo.
Nije do nje, do mene je.
Neka je.