Sitnice

Ja nekako više volim da brojim sitnice.
Kao što su recimo pesme koje smo u jednom trenutku prokomentarisali, pa si se ti setio.
Ili kao što je ona prva muzička grupa koju si mi otkrio, pa sada kad god ih slušam, mislim na tebe.
Sitnice poput sećanja nekih susreta pre našeg upoznavanja.
Ili kada zapamtiš koje cigarete pušim.
Jer ti ih menjaš. Poslednji je bio plavi winston. Nisam zaboravila.
Sitnice poput datuma rođendana.
Jednog zagrljaja.
Meseca iznad grada dok je tog jutra prepuštao nebo Suncu.
Sitnice poput one da više voliš da spavaš do zida, oduvek.
I tvog nemirnog sna protkanog kratkim drhtajima.
Sitnice kao što je datum kada si došao u Beograd, kad sam te najmanje očekivala.
Broje se oni crteži, tvoji potpisi i zapisane rečenice u mojoj svesci.
Kladim se, u šta god želiš, kladim se da ona ne zna ništa od tebi!
Ubeđena sam da nije i neće primetiti kako ti je jedan kapak spušteniji od drugog.
I nije nikad obratila pažnju na mladež na tvom potiljku,
Već je mahinalno rukama prolazila preko njega dok su vam se tela uvijala.
Ona ne zna.
I ona ne broji.
Ne pamti razgovore, poglede, osmehe.
Nikada nije obratila pažnju na tvoj rukopis i ne pronalazi ga urednim i specifičnim.
Nagađam.
Ona je sigurna.
Uvek će biti nepokolebljiva i gledaće te pravo u oči, bez ikakvih drhtaja.
Neće nervozno vrteti prste i cepkati praznu paklicu od cigareta kao ja.
Uvek će znati šta da kaže i nikada te neće pitati zašto si toliko zatvorena osoba.
Nikada te neće zvati ohrabrena kojom čašicom više da ti priča kako će poludeti jer ne zna na čemu je.
Neće, jer će sa njom biti jednostavno.
Jer ona neće gutati knedle kada te vidi na par metara od sebe kada mora da se pravi da te ne poznaje.
I možda će ti odgovarati, verovatno će ti biti lakše.
Ali S,
ona se nikada neće stresti kada vidi prvi sneg.
Jer nikada neće znati koliko je tebe taj prizor usrećio.