Melanholija

Pustiš.
Nisi plakao, jer si shvatio da nije dovoljno bitno kad bolje razmisliš i samo si preživeo.
Preko noći.
Smejao si se glasno i do suza. Izlazio si sa prijateljima, čitao si, ostajao sam. 

Zaljubio si se, tako brzo.
Bilo ti je čudno, kako si preboleo tako brzo.
Ranije bi ti trebalo nekoliko meseci, pa si sad ponosan sam na sebe.
Al znaš da je sve varka.
Legao si jedno veče, sasvim normalno. 

Ništa se značajno noke dogodilo u toku dana, nisi čak nijednom pomislio na nju.
A onda u snu, milion lica, i ti vidiš njenu sestru kako prelazi neku ulicu.
I kreneš da juriš pogledom i tražiš je. 

Srce se uzlupalo i koža se naježila.
Znoj te obliva.
Tražiš, lutaš, zaustavljaš prolaznike da ti kažu bilo šta, da ti daju bilo kakvu smernicu.
Niko te ne čuje.
I onda talas. 

Sve potisnute misli, sva ugašena osećanja, sve mirne noći, sve se spušta na tebe. 

Ogromnom jačinom.
Ugledaš je.
Nosi onu trenerku koju najviše voliš i hoda onako puna sebe, 

onako kako je hodala onog dana kad si je prvi put ugledao. 

I zaljubio se u nju.
Korača i ne primećuje te.
I onda strah.
Možda ide kod nekog novog.
Možda te izbacila iz života.
Možda nikad nisi ni bio tu.
Ali nećeš saznati.
Budiš se u vodi.
Iznerviran što si je video samo na sekundu. Želeo si da traje duže.
Ustaješ bunovan i stavljaš kafu.
Umivaš se hladnom vodom. Gledaš odraz u ogledalu.
Mislio si da je prošlo.
Prijatelju, tek počinje.