Normalni ljudi

Nedelja je, kasno uveče. Na dnu puste Balkanske ulice, poluotvorena vrata zamračenog kafea. Za šankom sedi njih pet. Četiri muškarca i jedna devojka. Ona naizgled prava lepotica, dok se ne zagledaš bolje. Pali jednu cigaretu za drugom, a ispod krupnih zelenih očiju, kosom neuspelo sakrivena modrica. Još jedna na ključnoj kosti i par njih na leđima, doduše sakrivene. Ubeđuje mladića do sebe da je samo užasno smotana i da je ponovo pala. Nakon dugih petnaest minuta, on prihvata tu laž, duboko u sebi znajući za priče koje kruže o njenom dečku. Besni u sebi. Plavi momak smešten u sredini, ispija četvrtu votku. Boluje od Alchajmera. Na svaka dva sata se ponovo pozdravlja sa konobarom, postavlja mu ista pitanja o proteklom danu i naručuje 'uobičajeno' . Ne prestaje da priča o svom mlađem bratu. Smeje se dok objašnjava kako je danas uspeo da ga ubedi da jede zemlju, a potom se izvukao od maminih grdnji. Tačno sat vremena kasnije se seti da mu je brat poginuo u saobraćajki pre sedam godina. Počinje da jeca, stiska pesnice ne bi li razbio čašu i ispija brzo svu tečnost iz nje. I onda opet sve u krug.. Levo od njega sedi prosedi čovek srednjih godina, drži pivo u ruci i žali se na ovu bednu vlast. Nije izašao na izbore, kaže ne vredi njegov glas ništa naspram ovih silnih miliona glasova. Ionako je sve to namešteno, odmahuje glavom. Priča, da je on na vlasti, sve bi on to doveo u red. Samo svoj brak ne može. Od suprugine plate jedva plaćaju kiriju, a kamoli ostalo. Dva puta mesečno unese u kuću nešto novca koji uzima od majke, ali supruga o tome nema pojma. Od tog novca sebi plaća piće. Trideset i jedno po mesecu, minimum. Na dnu šanka sedi crn, neobično lep momak. Pomalo odsutno, piskara nešto po izbledelom blokčiću koji uvek vuče sa sobom. Izuzetno vedar, stalno priča o Marini, glumicu u koju je zaljubljen i koju planira da pozove na piće svakoga dana. Kaže, sreo je pre nekoliko dana u Makedonskoj ulici. Bila je u farmerkama i crnoj kožnoj jakni. Kosa joj je bila podignuta u punđu. Đavolski dobro joj stoji punđa naglasi svaki put. Sat otkucava jedanaest časova i sa ulice dopire jedva čujna buka. Čudno, ali prija.

A onda na vrata ulazi visok momak, malo stariji doduše, i devojka oštro uzdahnu. Polako je uzela svoju torbu i bez reči se uputila ka njegovom ledenom pogledu. On je onako, šatro zabrinuto zagrli oko struka i pođoše napolje. Preko ramena se okrenula i pogledala u momka koji je sedeo do nje. I on primeti kako je ruka oko njenog struka jače nego normalno steže. Sevnu očima na nju i odmahnu glavom.

Tišina se razvukla kafeom, samo je crni momak ponovo izjavio kako će sledeće nedelje sigurno da pita Marinu da izađu.