I've cheated myself

' Košulja se uvek zakopčava unazad. '
Jedva da je prislonio svoju šaku na moju usmerivši je u suprotnom smeru.
Drhtaj je prošao celim telom. Ne, nije to bio drhtaj pun strasti, pun ljubavi. Drhtaj je razneo krivicu po svakom nervnom završetku.
Ustuknula sam. Eto me, kriva sam, uhvatila sam samu sebe na delu. Glupača.

Sve je imalo pogrešan tok te večeri. Ne sećam se čak ni koji je dan bio, ne znam ni koji datum. Sećam se samo rasporeda dugmića na košulji i jedno koje mi je uvek izmicalo. Kao da se inatilo i pokušavalo da me natera da što duže osećam njegov dodir na svojoj koži.
Kunem se, peklo je.
A nije trebalo!
Nisam učinila ništa zabranjeno. 
Možda si i ti činio istu stvar u tom trenutku. Ili noć pre toga. Ili svaku narednu.
Nije ni bitno.
Nisam nikoga izdala. Osim možda samu sebe.
I ne znam zašto sam tebe pozvala odmah nakon toga.
Niti zašto sam imala potrebu da čujem tvoj glas.
Neku tvoju glupu foru koja će me nasmejati i koja ce učiniti da lakše zaspim.
Nisi se javio, naravno.
I prevrtala sam se celu noć po krevetu.
Ponavljala sam sebi da nisam učinila ništa pogrešno.
Ništa za osudu.
Ti ionako nikada nisi bio neko sasvim moj.
Dolazio si kada tebi odgovara.
To što sam te svaki put dočekala raširenih ruku, to nije tvoja greška. To je moja naivnost.
Mada možda i nije.
Svesna sam bila svega.
I toga da tvoje previše svetle oči nikako ne mogu da se slože sa mojim tamnim.
Tvoje ruke me nisu nikada grlile, onako kako su moje želele da zagrle tebe.
Imala sam samo reči od tebe.
A bar ja znam kako je sa rečima.
Varljivo je to oruđe. Isprepletene sa maštom, umeju da zaslepe i čoveka najhladnije glave.
Možda baš i ne umem da baratam njima, kad me pređu svaki put.
Zaboravi, nije ni bitno.
Mislim da si mi jako falio te večeri. A nisi bio tu.
On jeste.
I tražila sam neki najmanji znak od tebe, neku lepu reč, barem ' javi se kada dođeš kući ' i otišla bih kući istog momenta.
Pobegla bih od same pomisli da je on tu sa razlogom.
Ali nisi mi ništa dao, ni jedan jedini nagoveštaj da treba da odem odatle!
A on je bio tu. I meni je trebao razgovor.
Plesali smo celu noć. 
slušali Rundeka. 
Merlina,
Zostera,
onu pesmu koju sam prvi put od tebe čula,
Štulića i Šobića.
Plesala sam i smejala se i bila sam srećna.
I onda si mi opet zafalio.
I on mi je pričao o nekoj njoj. I njegove oči su bile tamne.
A ja sam htela da pričam o tebi.
Sedeli smo.
Nas dvoje, dve izbeglice iz besmisla.
Oštećeni.
I dogodilo se. Jedan poljubac i shvatila sam.
Čim su njegove ruke dodirnule moju kožu, ustuknula sam.
Vrištala sam u sebi. I shvatila koliko sam zaglavljena.
Fuck. Damn it. Damn it!

Ko zna, kažu da sve ima svoje dobre strane.
Sada znam da se košulja uvek zakopčava unazad.