Kaži mi da ti kažem

Pitala me jedna osoba danas jesam li ja ikada tebe zaista volela?
Umalo da ljutito,kao iz topa viknem 'Naravno da jesam,kakvo je to pitanje?! ',ali onda se i sama zapitah.. Jesam li?
Istina,bilo je lepo dok je trajalo,ali sta sam ja sa svojih 16 znala o tamo nekoj ljubavi?
Zaljubljena jesam. Ili sam bila. Ne znam.
Ali ljubav? Hm.
Je l' ljubav kad se iskreno smejes necijim preglupim komentarima? Jee l' ljubav kada bi danima slusao necije price,iako te one zapravo i ne zanimaju? Je l' ljubav kada se osecas lose pored nekoga,i kada se osecas kao neko ko jednostavno nije dovoljno dobar?
Znas.. Cesto se desavalo da me razbesni do zla Boga,da me dovede do suza,i da ja naprosto nista ne kazem.. Takodje,dobro je taj znao koje me reci povredjuju i sam ih je vrlo cesto koristio.. A ja?
Pa ja sam cutala,smejala se glupim komentarima jer su mi uistinu bili donekle smesni,mozda zbog toga sto ih je on smisljao,i cekala. Cekala da prodje. Uvek sam cekala da nesto prodje. Racunam,svakome dodje zuta minuta,svako kaze nesto sto ne misli u trenutku besa,svako pozeli da se osami.. A meni nije bilo dozvoljeno da budem besna,jer bih onda mislila samo na sebe. Moji komentari su uvek povredjivali,iako im to nije bila namera. Moje reci su uvek ostajale precutane. Sve to radi cega?
Trudila sam se da uspe. Jesam. Ali da li sam ga volela?
Ne znam.
Nije svaki put bilo one ogromne srece kada ga vidim. Nije svaki put kuvalo u stomaku kada me poljubi. Nisam uzivala toliko u jakim zagrljajima jer cesto su me gusili.
Cesto je on bio taj koji je detinjast,koji bi isao ulicom i skakao,pricao gluposti,a ja ta koja bi isla nogu pred nogu,naravno pazeci kako koracam,i stidljivo se smejala. Cesto kada sam imala svasta da kazem,nisam mogla da prevalim reci preko usana i ostajala sam da cutim i da slutim. Razmisljam. Strepim.
A onda sam odlucila,vrag da ga nosi,predacu se,pa nemam sta da izgubim!
I prevarih se..
Ne da sam imala sta da izgubim,nego sam ono najvrednije izgubila. Izgubila sam sebe. I to je deo koji boli. Kada zaboravis sta te je cinilo srecnim pre nekih osoba koje su sasvim slucajno dosle?
Zaboravis na svoje navike jer si i sam postao jedna. Necija navika koja je dosadila i kojoj je dotrajao rok trajanja.
Usao si u tu masinu,da vise nisi ni razmisljao,vec napamet znao kako da izazoves svadju koja je postala svakodnevnica,kako da je zaobidjes kada ti nije do nje. Radis stvari napamet,mehanicki. Pamet? Razum? Zaboravio si sta je to. U glavu si uvrteo da si srecan i da radis sve ispravno. Vodis ljubav jer treba tako. Nekada na brzinu,nekada ne. Ni ne razmisljas. I to radis mehanicki. Ljubis jer je to normalna stvar. Places kada se iznerviras,a zapravo samo jecas,nemas suza.. Zaglavljen si. Ne vidis to. I onda kada budes ostavljen,onda se javljaju nove emocije. Jako cudne i plasljive,slozices se.
Javlja se ogorcenost,zbunjenost,bes,mnogo besa,onda inat,paa si kao srecan,onda sedis i places. A da li zapravo osecas ista od toga?
Da li te zapravo povredilo sto te ta osoba ostavila ili sto ne znas sta sada da radis,jer si ispao iz rutine koja ti je donekle odgovarala?
I onda pitanje,da li sam te volela?
Jebem li ga sad...