Depresija ili put linije manjeg otpora?

Svako od nas,dodje u situaciju da se susretne sa nesvakidasnjim dogadjajima I problemima u uskom krugu svoje porodice ili prijatelja. Svi dobro znate onu recenicu ‘Mah,koje su sanse da se to bas meni desi?’
I cesto,sanse su velike.
Zivot itekako ume da bude prljav igrac. Da sakriva tog keca u rukavu,dok zivimo punim plucima,ili barem tako mislimo. Da,mozda samo treba da pocnemo da obracamo paznju na sitne stvari koje nam upotpune dan. Da vise vremena posvetimo porodici,upoznavanju ljude,ispunjavajuci svoje zelje. Tu prvu jutarnju kafu popiti u miru,bez razmisljanja o predstojecem danu na poslu,vec caskajuci sa svojim bliznjima. Ma koliko umeli da nas izvedu iz takta,ma koliko losih navika posedovali,ma koliko su nesavrseni,oni su jedini koji ce zapravo uvek biti tu. I mrzim taj trenutak kada shvatim da su bili u pravu,kada im moram odati priznanje. Prijatelji su fenomenalni,ali porodica.. Objektivna. Prijatelj ce uvek stvari posmatrati iz svog ili Vaseg ugla,trudeci se da uvek izvuce ono najbolje iz situacije. Cak I kada ne postoji ‘najbolje’ ,on ce ga pronaci I pokusati da Vam olaksa. Kritikovace Vas,ali uvek ce biti tu da Vam ukaze na to da ljudi grese,da je to dozvoljeno zivim bicima. Ali porodica? Porodica je ta koja ce Vam od samog starta skrenuti paznju na osobe koje ste upoznali,koja ce Vam ukazati na Vase lose postupke,koja ce povisiti ton,koja ce se zainatiti,koja ce Vas moliti da ne ponavljate njihove greske,ali koja ce uvek biti tu. I kada se povijenog repa vratite kuci,prekasno svesni  da su bili u pravu,bice tu da Vam pruze ljubav I sigurnost,osecaj pripadanja. Jer,na kraju dana,svima nama je potreban samo taj jedan zagrljaj u koji se savrseno uklapamo.
Tuzno je sto ljudi to kasno shvate. Onda kada zivot baci tu poslednju kartu na sto. I onda nema povratka.

Iskusila sam to na svojoj kozi,I osecaj nije nimalo prijatan. Kada gledas osobu pored sebe kako svekim danom sve vise I vise stari,kada se trudis da razumes stvari koje ti izgledaju neverovatno. Kako jedna rec od tri slova unisti ceo tvoj zivot. I najzad,pocnes da se prisecas. Svi zajednicki trenuci,naprezes se I pokusavas da se setis I onih nedostiznih. I boli te,svaki atom tvog bica,svaka kost postaje za nijansu vise lomljiva,svaki misic napregnutiji..
U tim trenucima,fotografije su od fascinantne vrednosti. Gledas ih I kao da si tamo. Bleskovi proslosti te opsedaju. I pocinjes da obracas paznju. Ustajes ranije kako bi sto vise vremena proveo sa dragom osobom,provodis sate u razgovoru sa njom I shvatas koliko stvari nisi znao. I postajes zeljan informacija,kao sto je covek u pustinji zeljan vode. Cini ti se da tu osobu tek upoznajes. I odjednom pocinjes da krivis sebe,da krivis vreme. Jer shvatas da gubis. Vreme ne ceka,ono prolazi. Besramni kradljivac svake sekunde nasih zivota.A zatim kajanje I svaljivanje krivice na sebe. Zar je necija mucna I tuzna sudbina morala da bude ta koja ce Vas trgnuti iz kolotecine u kojoj zivite?Krivica jer niste mislili da se to moze desiti Vama,jer ste bili ravnodusni. Gadan osecaj. Zatvaranje u sebe I jednostavno izolovanje od sveta. Depresija? Ili ipak strah od suocenja sa problemom u kom ste se nasli. Jesmo li svi u sustini takve kukavice,da li svi pokleknemo pred problemom za koji nismo sigurni ima li resenje? Koliko nas sedne I razmisli o tome? Da li je,uistinu,lakes predate se ‘sudbini’ ? Ili ipak,suociti se sa problemom. Jer ma koliko vreme uspevalo da nas pobedjuje,moze se kupiti borbom.

A ponekad,bas to ume da nas zastrasi jos vise.