Is it too late to try?

Učinilo mi se danas da sam te videla.. Osetih kako mi noge otkazuju,srce sam cula u usima dok se u grlu pravila ogromna knedla. Hladan znoj poce da me obliva,kada se decko ispred mene okrenuo. Ne mogu da kazem da nisam osetila trunku razocarenja kada sam videla da to ipak nisi ti. Zastadoh da povratim dah i osvrnuh se oko sebe. Poznata mesta,na kojima nismo tako često boravili zajedno. Uobicajena mesta pored kojih smo prosli sto puta. Pazljivije gledam. Dobro,ovde smo se slikali par puta,bas na ovoj klupici smo te terali da me zaprosis i bas ovaj klinac koji trci prema majci je onaj kog smo oboje gledali i pricali o deci. I bas ovde,na ovoj klupi si mi prvi put rekao da me volis. Prevarih se. Ne moram da budem na nekom od nasih mesta da bi me uspomene opsedale. Spustam pogled na svoje patike. Cak me i one podsete na tebe. Znaces ti zasto.. Podizem glavu i odlucujem da danas posetim sva nasa mesta,prisetim se svih nasih lepih trenutaka i ispratim secanje na tebe.. Teska,teska srca to radim.. Prvo mesto na listi je vrtić. Koliko nemira u ovom dvoristu u kome sam se cesto osecala tako spokojno. Bas ovde,bas na ovom mestu smo se prvi put zestoko posvadjali. Cini mi se da smo cak desetak minuta sedeli odvojeno i u tisini. Jos se secam tvog lika kad sam se okrenula da te pogledam. Sada me jeza prolazi kad se setim tog decackog izraza lica i razbarusene kose. I ta se svadja zavrsila grljenjem. Tako smo resavali stvari uvek.. Jedan zagrljaj je bio dovoljan da znam da ne postoji ta stvar koja ce nas posvadjati. Secas se kad smo sedeli ovde i nasumicno pronalazili reci iz francuskog recnika pa ih onako akcentovano izgovarali? Dok sam se ja smejala tebi,i nisam se usudjivala da sama progovaram. Fali mi taj smeh. A bas na ovim stepenicama smo sedeli kad smo shvatili da sedimo u bari. Pa onda smeh do suza kad pogledas ovog drugog. Smejao si mi se tad jer sam ja morala kuci preko centra,dok si se ti lako snasao. Ovde smo prvi put setali zajedno tvog psa. Secam se cele te veceri,jedna mi je od omiljenih. Pokusao si jednom da me nagovoris i da preskocim ogradu da bismo brze stigli,ali se to neslavno zavrsilo. Nastavljam svoju marsutu. Sledeca stanica su garaze. Istina,samo jednom smo bili tamo,ali pokusaj da se setis nakon cega smo otisli tamo.. Nastavljam dalje.. Hm,gde otici sad? Ah,naravno. Pa prečica. Moze se reci da mi je ovo mesto vremenom postalo jedno od omiljenijih. Ne znam zasto. Onda bedem kod Zeleznicke,kao i sama Zeleznicka.. Boze koliko puta sam dolazila tamo pa kasnila vise i od voza,i docekivala te nakon par dana nevidjanja. Svaki put je bio kao da te vidim prvi put. Boze,koliko te volim.. Je l'normalno da ti neko fali ovoliko?

Je l' normalno da sva ova mesta na kojima sam bila najsrecnija sada deluju tako hladno i neprijateljski nastrojena?
Na ovom bedemu smo bili poslednjih dana,secas se? smile emoticon
Jer hteo si da idemo na Savinac,al si se setio da ne bih mogla da izdrzim toliko. Budi ti debeo pa da te vidim! smile emoticon
Verovatno se ne secas prve tuce na ovom bedemu? Ja se secam. Potukli smo se oko flasice koju si na kraju bacio u prvu kantu. Nista cudno za tebe. I iks puta predjeni most i ponovljena recenica 'Idi ispred.' Nikad nisi krenuo prvi. Ja sam se svaki put pobunila iako sam znala da cu ja biti ta koja ide ispred. Bitno je da sam se ja trudila da imam svoje JA!
Onda krecem dalje.. Sledece mesto na kom se zaustavljam je preko puta kasarne. Tu smo se prvi put pomirili. Kasnio si na voz tada. Bila sam najsrecnija osoba tada. Sto puta predjen put iz grada.. Skrecem i stajem na raskrsnicu i svaka od cetiri strane me seca na neko vece. Tu ispod nastresnice preko puta Cacanske smo stajali dok je padala kisa i pricali kako cemo da uredimo nase potkrovlje. Bas preko puta smo sedeli kada sam ti zaspala u krilu. A sa druge strane ulice,ne bas slavna uspomena.. Secas se kad sam ti rekla da se plasim onog lika pa si ti stajao tu i cekao da odmaknem dovoljno i samo gledao za mnom. Premrla sam to vece. Nisi se javljao celo vece. A zvala sam te kao nenormalna. I onda kad si se javio bio je to budalasti kez i recenica 'Ma ugasio mi se telefon.' Moje pitanje 'Do kad si stajao tamo? ' , i tvoj odgovor 'Pratio sam te do kuce.'
Uvek sam brinula za tebe,a ti si bas uvek isao glavom kroz zid.

Zatim ona glupa ograda odmah do stepenica,na kojoj si toliko voleo da sedis,cini mi se samo zato jer ja nisam. Bas jedne veceri kad si malo vise popio,ali si uporno zahtevao da me pratis kuci,si mi na bas tom mestu rekao najlepse reci koje pamtim. Sutradan ih se verovatno nisi secao,ali meni su ostale zauvek urezane u pamcenje. smile emoticon
I trudila sam se da odlozim ovo sto sam visr mogla,ali na kraju sam stigla i dotle. Borići.
Mesto na kom smo se mirili,svadjali,pijani rastajali iz grada,ljuljali se dok me udaras po glavi,lezali u koprivi,tukli se,ja padala sa klupe,pili guaranu.. I mesto na kom smo se poslednji put videli kao par. Boli me. Boliš me. Mnogo. Ne mogu sa tobom,a jebeno ne mogu dalje bez tebe..
Jesi li morao da se pojaviš bas tako savrseno nesavrsen i sve da promenis? Nemoj da mi odgovoris. Volim sto si se pojavio. Ne zalim ni za cim. Samo sa propustenom sansom da zapravo uspemo. Ali kako kazu,obicne tuge su za obicne ljubavi. A ovo je uistinu prvi tekst koji sam napisala o nama.. I divim se sebi kako sam uspela da izdrzim do kraja.
Hocu da znas da mi nedostajes svakog dana,svakog sekunda. Da i dalje skocim kada neko kaze nesto ruzno o tebi. Da ces uvek ostati ona osoba ciju sliku cuvam u fioci i da ces uvek biti tu negde u slobodnom delu srca. I rekla sam mnogo puta da je jedina stvar koje se plasim zaboravm. Pa hajde da se njemu u inat ne zaboravimo?
Nadam se da je ovo samo bilo pogresno vreme,a uz pogresno vreme,kako Balasevic kaze,idemo i pogresni mi. A nismo bili..
Cuvaj se. I volim te.

Secas se kada sam ti rekla da cu jednoga dana napisati knjigu o nama? Glasno si se nasmejao i odmahnuo glavom. Ja sam se naljutila i prkosno se napucila. Pogledao si me na par trenutaka pa zagrlio. 'Volim te.' govoris. 'Najvise.' uzvracam.