You know, once upon a time..

I dok se vatra u kaminu polako razbuktala, ona uze čašu i napuni je vinom. Spusti knjigu na sto pored sebe i polako uzdahnu. Čitala je ne bi li proživljavala različite i tuđe priče, bežeći od svoje koja joj je oduvek nanosila samo bol. Čežnjivo pogleda svoj odraz u čaši od Herendi porcelana. Bore oko njenih očiju bile su vrlo izražene, a tamno braon oči odisale su melanholijom. Koža joj je sada već smežurana i naborana,starost je stigla,kao i svakog pre nje. Uze prvi gutljaj vina, obranog sada davne 2013. Poklon od davno zaboravljene osobe, čuvao se jer nije imala dobar razlog da ga otvori. Danas, posle čitavih šezdeset godina, odlučila je da je došao taj trenutak. Strahovala je da ukoliko bude čekala još malo, vreme će je zafrknuti i prekratiti joj život. Nije više imala šta da izgubi, a čini joj se da joj je itekako trebalo nešto što će oživeti njenu priču..
Spustivši naočare na sto, pogled joj odluta. Vetar je duvao snažno te večeri, kao da je sve uspomene pokušao odmah da joj donese. Bio je to jeziv zvuk.
Bilo je to jedne davne zime.. Upoznala je momka kog nikada nije uspela da zaboravi. Padao je prvi sneg kada ga je prvi put ugledala i prvi put spustila usne na njegove. Malo ljudi je tu vezu podržavalo, ali nije marila ona. Slušala je samo šta joj ono u grudima govori. A taj mali mišić je vodi njemu i dan danas, toliko godina kasnije.
Morala se složiti sa tim da u životu jedne žene postoji samo jedan muškarac. Poljubila je ona još mnogo muškaraca posle njega, ali istina da su samo na njegovom telu njene ruke zadrhtale. Zamagli joj se pred očima od suza koje skuplja godinama. 

Te noći kada ga je ugledala prvi put, sneg je zavejao čitavu njenu ulicu, prisetila se. Dok su koračali polako ka njenoj kući, jer se džentlmenski ponudio da je otprati, smišljala je iznova I iznova teme za razgovor. Zapravo se trudila da sakrije strah od mogućeg poljupca. Bio joj je to prvi poljubac, da. Setno se nasmeši kada joj se vrati sećanje na njihov razgovor o toj večeri.

“ Pobogu, tako si me nervirala. Samo si brbljala, a ja sam hteo samo da te ljubim. ”

Bio je tip dečaka kog ne možeš da ne voliš. Svojim šarmom mogao je osvojiti I svog najgoreg neprijatelja. Bio je to prvi dečko koji je u njoj probudio iskrene emocije. Imao je tetovažu na ramenu, prisetila se. Nakon prvog poljupca koji je prekratko trajao, jer se izmigoljila ne bi li nastavila da priča, dok je zapravo bila prestravljena, tražila je od njega da joj je pokaže. Da, duvao je jak vetar koji je sa sobom nosio krupne pahulje snega, ali on je ipak pristao. Skinuo je svoju jaknu I podigao džemper. Prstom je prešla preko svake linije ucrtane crnim mastilom na njegovoj koži, izazivajući kratke drhtaje. Znala je tog trenutka, njega neće moći da zaboravi.

Prolazili su dani, nedelje, meseci, a njihova ljubav je postajala sve veća. Ostatak sveta je polako počinjao da se sužava, da magli I na kraju je mogla da vidi samo jedan par očiju I čuje jednu boju glasa. U trenucima besa, odlazili su jedno od drugog, okretali glave kada se sretnu, a onda se brže bolje vraćali na najsigurnije mesto. Njima. Nisu se snalazili u miru I harmoniji, kod njih je uvek sve vrvelo od osećanja. Najžustrije svađe I najlepša ljubav. Iz krajnosti u krajnost I glavom kroz zid. Bez razmišljanja, bez predrasuda. Verovali su jedno drugom, I jednostavno niko drugi nije bio bitan.

Naravno, ljudi uvek sve pokvare. Počeli su vremenom da se mešaju I drugi, govoreći da to rade iz najbolje namere, usadili su seme nepoverenja. Počinjale su čarke, malo više besa I sve manje ljubavi.

Glupost. Zapravo ljubav nikada nije nestala, samo je bes zamaglio. I tu su pogrešili.

Dozvolili su da ne pruže sebi još jednu šansu. Da se traže u drugim ljudima, I da se nikada ne pronađu. Dopustili su jedno drugom da odu.

Tog dana kada ga je poslednji put videla kao nekog samo njenog, sunce je tako jako pržilo, da je bilo mučno hodati po asfaltu. Starica se nasmeja ironično. Čak su I to uradili naopako, zavoleli su se u najhladnije doba I probudili najvrelija osećanja, a kada je vrelina došla, oni su dopustili da se okuju hladnoćom.

Ispi poslednji gutljaj vina I sa lica obrisa suzu. Zima je. Vatra u kaminu pucketa nešto življe, kao da je ova priča uzrujala I nju. Poslednji put ga je videla pre 30 godina, kada je poslednji put bila u gradu u kom su se zavoleli. Bio je to slučajan I kratak susret. Pogledi koji su potvrdili da se nije ništa promenilo I koji su izazvali iste osećaje, a zatim I jedan “ Drago mi je što te vidim, dugo je prošlo. Nadam se da si srećna. “ osmeh.

Čudno je to, kako neke delove prošlosti zapravo nikada ne pošaljemo u prošlost. Jer to bi značio zaborav, zar ne? Pa, mi očigledno nismo nikada želeli da se zaboravimo. Bojim se da nam je uspelo.

I sa tom poslednjom mišlju na pameti, starica zatvori oči predosetivši da se iz ovog sna, neće probuditi. I ponovo je bio tu, u poslednjoj misli. Naravno da to nije mogao da propusti, nasmejala se u sebi.