Novembar je te godine bio najtopliji mesec

Razmisljate li kada o tome da vreme prolazi? Naravno,zasto bi razmisljali o tome,to je opste poznata i normalna stvar,glupost. Naravno.. Ne,zaista,razmisljate li kada o tome? Proleti li vam to kroz glavu dok se privijate nekome uz grudi u najlepsi zagrljaj? Ili dok prvi put spustate usne na necije? Razmisljate li o tome da vreme leti dok ga trosite na izgovaranje groznih reci u momentima besa? Ili pak dok se previjate od smeha? Mozda onda kada Vas preplave emocije tokom gledanja nekog filma? Razmisljate li o tome da ce prvo 'Volim te' zauvek ostati urezano u jednom trenutku? Razmisljate li o tome da je ceo nas zivot samo niz trenutaka?

Proslo je nepunih godinu dana otkako sam otisao iz Novog Sada. Sada sam u Moskvi, ovde boravim poslednja dva meseca. Nekako mi se cinilo da Parizani nisu bas najsrecniji zbog mog drustva. Poslednji put mi se to ucinilo kada su me izbacili iz hotelske sobe, preporucivsi mi motel tri ulice nize. Naime, jedan ugledni politicar, koji je svojevremeno bio gost hotela, se pozalio na vrlo cudnog suseda. Pa sta sam drugo i mogao da ocekujem? Niko ne bi pozeleo da se druzi sa cudljivim stvorenjem čiji se dah cesto osecao na jeftin viski. O tome da sam pocinjao da izgledam zapusteno necu ni govoriti. Brada je vec bila duzine nekoliko centimetara kada sam primetio da je vreme za brijanje. Nekoliko pisama sam poslao u Novi sad. Naravno, nije stigao nijedan odgovor. Nista drugo nisam ni mogao da ocekujem, a i bilo bi krajnje sebicno i bezobrazno sa moje strane da sam se odgovoru nadao. Mada, znam, htela je da odgovori, u to sam siguran. Smisljala je i pisala. Zatim guzvala papir besna i plakala. Mozda par minuta, mozda celu noc. Na kraju bi zaspala iscrpljena i sutradan bi odbacila ideju odgovaranja na pismo, srecna sto je uspela da zadrzi do sebe. I tako do svakog sledeceg pisma. Mozda je bezobrazno sa moje strane sto sam znao njene reakcije i uporno pisao, ali nisam to radio da bih joj otezavao. Iako sam verovatno vas to cinio. Hteo sam samo da zna da se kajem, da je nikada vise ne bih tako ostavio. Nisam je molio da me ponovo voli, molio sam je samo da mi oprosti. Ja sebi ne mogu.

14. 11. 1975.

Novembar k'o novemar. Hladan vazduh uvukao se u Novi Sad i ne planira da se izmigolji iz njegovog zagrljaja. Stigao sam pre dva dana, i svakako mogu da potvrdim da je toplije nego u Moskvi. Sa vrha kofera izvukao sam pulover i obukao ga, U sebi sam jos jednom odrecitovao Preverovu Barbaru koju veceras govorim na izlozbi. Ocev dobar prijatelj veceras odrzava izlozbu u Galeriji Matice srpske i, znajuci da sam u Novome Sadu, pozvao me da prisustvujem tom njemu bitnom dogadjaju. Mislio je da ce moja pojava, kao jednog od uspesnih glumaca na ruskoj sceni, biti od velike koristi. Pristao sam, iako nisam veliki ljubitelj slikarstva. Ispred hotela u kom sam odseo sacekao sam taksi i uputio se ka Galeriji. Uzivao sam u pogledu kroz prozor. Volim Novi Sad. Dosta sam vremena ovde provodio kao dete, obzirom da je moja majka rodom odavde. Svi veliki praznici provodili su se u porodicnoj kuci, kraj kamina i uz pricu koja je trajala duboko u noc. Vec 20 godina nisam dolazio ovamo i navikao sam se donekle na zivot u Rusiji, ali euforija zbog povratka je itekako bila prisutna, Taksi se zaustavio na Trgu. Izasao sam i par trenutaka samo stajao i posmatrao. Bez obzira na nisku temperaturu napolju, Trg je bio prepun ljudi. Pogledah ka Galeriji. Veliki broj skupih kola bio je parkiran ispred. Uzdahnuh. Znaci jos jedno vece puno imucnih ljudi koje ne zanima umetnost, puno skupog pica i puno fotografa, odnosno mamca za sve imucne ljude koja sam pomenuo. Na ulasku u Galeriju, pozdravio sam se sa ocevim prijateljem, koji je mozda jedini iskazao iskrenu radost zbog mog dolaska. Uputio me unutra, i vratio se da daje izjave nakon sto sam ga ubedio da mogu da se snadjem sam. Uzeo sam casu belog vina sa posluzavnika, ni ne primetivsi devojcin osmeh dok mi je prilazila. Toga sam se barem nagledao, stoga vise ni ne obracam paznju. Dok sam razgledao unutrasnjost Galerije koja je zracila elegancijom i stilom, odavala je utisak gradjevine kojoj se divis, ali koja uliva toplinu, u jednom trenu nespretno sam se sudario sa sicusnim stvorenjem pored mene. Pomerih ruku sa casom u stranu, ne bih li prosuo skupo vino po jos skupljoj odeci dame ispred mene. Ali ne. Nije bilo skupe odece koju bih mogao unistiti. Ispred mene je stajala devojka kose vezane u nespretnu pundju, u dzemperu od kasmira, obicnim svetlim farmerkama i crvenim lakovanim cipelama.

- Ja se izvinjavam, zaista. Na trenutak sam ostao hipnotisan gradjevinom te nisam obratio paznju.

Stidljivo se nasmejala.

- Niste odavde?

Zbunjeno sam je pogledao trenutak pre nego sto sam se siroko nasmejao.

- Na neki nacin jesam zapravo, ali sam bio malo odsutan, cini mi se.

Nemojte nikome reci.

Nasmejala se glasno.

- Oh, bez brige. Ja cu cutati, ali bojim se da cete se sami otkriti ako progovorite.

Odgovorila je misleci na moj akcenat. Ponovo se nasmesih.

- Sergej, drago mi je.

Pruzio sam joj ruku i nisam mogao skinuti pogled sa nje. Pogledala je u mene, pa u moju ispruzenu ruku. Uozbljila se na sekund i uzvratila stisak.

- Katarina.