Let life re-write your story
Crvene boje sutona probiše se kroz prozore mojih odaja. Već dugih deset minuta sedela sam i posmatrala svoj odraz u ogledalu. Toliko sam se udubila u proučavanje sopstvenog izraza lica da sam došla do one tačke da se upitam ko sam ja? Samo jedna obična duša zarobljena u telu devojke krupnih i uplašenih očiju. Jesam li zaista sebe zamišljala ovako? Rumenih obraza i krupnih usana? Čini mi se da ne. Ne uklapam se u ovu slagalicu,preskočila sam neke delove. Je l' ova devojka koju sada gledam isto ono malo dete sa crvenom flekom na čelu i crnim uvojcima oko glave? Ne bih rekla,ali oči je odaše. I dalje sija iz njih neki jak žar,iako se u njihovoj seni oslikava strah. Hrabrost i led spolja,ali kada dublje zagledaš,vidiš samo nesigurno i uplašeno dete. Sklonih se od ogledala,još uvek pod jakim utiskom sopstvenog razmišljanja. Poznajem li tu mene iz ogledala? Poznajem li njenu priču?
Pomalo uznemirena i uzburkanih osećanja izađoh na terasu kako bih zapalila cigaretu. Udahnuh prvi put i bacih pogled na smiraj večeri propraćen zalaskom sunca. Osetih kako mi se nekakva toplina razli po telu.Dakle,devojka iz ogledala voli zalaske sunca,zaključujem. I pomalo iznenađjena saznanjem,odlučih da saznam još stvari o njoj. Voli li ona da udiše miris kiše u letnjoj noći ili miris tek pokošene trave? Je l' ni ona ne može da zaspi do kasno u noć i pokušava li da zaspi iznova ne bi li nastavila san? Voli li da čita ili pak piše,uživajući u tome? Pije li previše slatku kafu i da li ni ona nikada ne može do kraja da ispije čašu vode?
Važi li za najdruželjubiviju osobu,dok je zapravo sastavljena od stidljivosti?
Razmišljam i dalje.. Počinje da mi se sviđa ova devojka.. Ali postoji jedna slika koja mi ne izbija iz glave. Njene oči.
Kao da pokušava da sakrije nešto. Kao da se plaši da je neko ne upozna baš onakvu kakva jeste,do srži njenog bića.. Je l' povredila? Verovatno. Jesu li je povredili?
Gasim cigaretu na pola nedovršenu i odlazim natrag u sobu uzimajući ogledalo u ruke.
Jesu li te povredili?
Mračna sena prelazi preko njenog lica i zadržava se na očima. Trepnu par puta više nego obično kako bi razbistrila pogled.
'To nije bitno. Pripada mojoj prošlosti. ' poručuje pogledom. Pogled ponovo pridobija tu čvrstinu i hladnoću. Spuštam ogledalo.
Shvatam da ne poznajem sebe. Odnosno da samu sebe zavaravam. Mislim da sam jaka i da ne verujem ljudima,dok u senci tog stava stoji preplašena devojčica crnih uvojaka koja hrli u zagrljaj svakome. Koja ne čeka da progovoriš,a već ti ukazuje svoje poverenje. Koja ti pruža omiljenu igračku kako bi joj ti pružio malo pažnje. Ali nešto sa tom devojkom nije u redu. Oštećena je. Ulubljena. Slomljena. Ne znam koji izraz da upotrebim. Previše se daje,a premalo traži za uzvrat,zarobljena u svom imaginarnom svetu,ubeđena da je to dovoljno. Ona vrsta devojke koja veruje da na kraju svi žive srećno,zar ne?
Očigledno ju je stvarnost svojski ošamarila,pa još uvek pokušava da dođe k' sebi. Dok pokušava da premota film i uvidi gde je pogrešila,shvata da više nije grmljavina ono što je plaši. Plaše je ljudi. Plaše obećanja i plaše zagrljaji. Trza se na svaki dodir,neprimetno. Jer previše je puta poverovala i previše puta bila ošamarena. Ali svakoga puta kada bi pala,dizala se pre no šti bi iko to primetio. Nije volela da bude ničiji predmet sažaljenja. Najveći krivac je sama sebi. I svakoga puta svesno hrli u svoju propast,a kasnije proklinje sebe. Odluči da se promeni,da ne veruje nikome više. Ali par nedelja kasnije,ona stara naivna devojčica se vrati.
Uvek se vraća ljudima.
Još me nešto u njenom stavu nateralo na razmišljanje. Jasno se vidi da ne da na sebe,ali ono što malo ko vidi je da ne da ni na svoju prošlost. Grize,kida,urla kada čuje lošu reč o ljudima iz svoje prošlosti. Čvrsto veruje u njih i dalje. Iako ih zaboravlja svakim danom.
Možda je u tome sva čar njenog bića. Što veruje u ono ljudsko u svakome i što ne odustaje od ljudi.
Još jedan pogled u ogledalo. Devojka iz odraza se nasmeši,zadovoljna što je podelila nešto svoje. I ponosno pogleda u svoju budućnost,ostavljajući prošlost tamo gde joj je i mesto. Iza sebe.
Spuštam ogledalo i ostajem da sedim tako par trenutaka.
Da li bi bila ovde gde sam sada da je uvek sve bilo lepo? Da li bih ovoliko verovala u ljude i nadala im se da su me manje puta izdali i povredili? Šta bi bilo da je svaku suzu zamenio osmeh,da li bih bila ovoliko jaka?
Život itekako nije bajka. Nema srećnih krajeva na početku jedne mladosti. Zahvalno se nasmeših svim ljudima koji su prošli kroz moj život i raširih ruke da dočekam sve one koji tek ulaze u isti.
Pomalo uznemirena i uzburkanih osećanja izađoh na terasu kako bih zapalila cigaretu. Udahnuh prvi put i bacih pogled na smiraj večeri propraćen zalaskom sunca. Osetih kako mi se nekakva toplina razli po telu.Dakle,devojka iz ogledala voli zalaske sunca,zaključujem. I pomalo iznenađjena saznanjem,odlučih da saznam još stvari o njoj. Voli li ona da udiše miris kiše u letnjoj noći ili miris tek pokošene trave? Je l' ni ona ne može da zaspi do kasno u noć i pokušava li da zaspi iznova ne bi li nastavila san? Voli li da čita ili pak piše,uživajući u tome? Pije li previše slatku kafu i da li ni ona nikada ne može do kraja da ispije čašu vode?
Važi li za najdruželjubiviju osobu,dok je zapravo sastavljena od stidljivosti?
Razmišljam i dalje.. Počinje da mi se sviđa ova devojka.. Ali postoji jedna slika koja mi ne izbija iz glave. Njene oči.
Kao da pokušava da sakrije nešto. Kao da se plaši da je neko ne upozna baš onakvu kakva jeste,do srži njenog bića.. Je l' povredila? Verovatno. Jesu li je povredili?
Gasim cigaretu na pola nedovršenu i odlazim natrag u sobu uzimajući ogledalo u ruke.
Jesu li te povredili?
Mračna sena prelazi preko njenog lica i zadržava se na očima. Trepnu par puta više nego obično kako bi razbistrila pogled.
'To nije bitno. Pripada mojoj prošlosti. ' poručuje pogledom. Pogled ponovo pridobija tu čvrstinu i hladnoću. Spuštam ogledalo.
Shvatam da ne poznajem sebe. Odnosno da samu sebe zavaravam. Mislim da sam jaka i da ne verujem ljudima,dok u senci tog stava stoji preplašena devojčica crnih uvojaka koja hrli u zagrljaj svakome. Koja ne čeka da progovoriš,a već ti ukazuje svoje poverenje. Koja ti pruža omiljenu igračku kako bi joj ti pružio malo pažnje. Ali nešto sa tom devojkom nije u redu. Oštećena je. Ulubljena. Slomljena. Ne znam koji izraz da upotrebim. Previše se daje,a premalo traži za uzvrat,zarobljena u svom imaginarnom svetu,ubeđena da je to dovoljno. Ona vrsta devojke koja veruje da na kraju svi žive srećno,zar ne?
Očigledno ju je stvarnost svojski ošamarila,pa još uvek pokušava da dođe k' sebi. Dok pokušava da premota film i uvidi gde je pogrešila,shvata da više nije grmljavina ono što je plaši. Plaše je ljudi. Plaše obećanja i plaše zagrljaji. Trza se na svaki dodir,neprimetno. Jer previše je puta poverovala i previše puta bila ošamarena. Ali svakoga puta kada bi pala,dizala se pre no šti bi iko to primetio. Nije volela da bude ničiji predmet sažaljenja. Najveći krivac je sama sebi. I svakoga puta svesno hrli u svoju propast,a kasnije proklinje sebe. Odluči da se promeni,da ne veruje nikome više. Ali par nedelja kasnije,ona stara naivna devojčica se vrati.
Uvek se vraća ljudima.
Još me nešto u njenom stavu nateralo na razmišljanje. Jasno se vidi da ne da na sebe,ali ono što malo ko vidi je da ne da ni na svoju prošlost. Grize,kida,urla kada čuje lošu reč o ljudima iz svoje prošlosti. Čvrsto veruje u njih i dalje. Iako ih zaboravlja svakim danom.
Možda je u tome sva čar njenog bića. Što veruje u ono ljudsko u svakome i što ne odustaje od ljudi.
Još jedan pogled u ogledalo. Devojka iz odraza se nasmeši,zadovoljna što je podelila nešto svoje. I ponosno pogleda u svoju budućnost,ostavljajući prošlost tamo gde joj je i mesto. Iza sebe.
Spuštam ogledalo i ostajem da sedim tako par trenutaka.
Da li bi bila ovde gde sam sada da je uvek sve bilo lepo? Da li bih ovoliko verovala u ljude i nadala im se da su me manje puta izdali i povredili? Šta bi bilo da je svaku suzu zamenio osmeh,da li bih bila ovoliko jaka?
Život itekako nije bajka. Nema srećnih krajeva na početku jedne mladosti. Zahvalno se nasmeših svim ljudima koji su prošli kroz moj život i raširih ruke da dočekam sve one koji tek ulaze u isti.
Коментари
Постави коментар