... but friendships never go out of style.. :)

Friendships don't magically last forty years,you have to invest in them. It's like your savings: you don't expect to wake up one day when you're old and find a big bucket of money waiting there.

Volim osobe sa kojima ne moram da se čujem svakoga dana i sa kojima ne moram da se viđam kada god se ukaže prilika,a pritom mi odnos sa njima ostaje neoštećen. Naravno,malo je takvih osoba i bude mi neizmerno drago kada shvatim da nekolicina tih retkih ljudi postoji u mom životu. Sa sigurnošću tvrdim da mi to jesu prijatelji. Ne poznanici,ne drugovi. Već oni što ostaju tu za života. Da,da,rano je pričati o tome ko će ostati tu,a ko ne,jer to nikada ne znamo sa sigurnošću,ali ne marim. Jednostavno znam,mogu sada da se opkladim da će njih dvoje uvek biti tu. Jer smo proživeli burne svađe,mirna i tiha pomirenja,teške periode i jedni drugima smo se uvek nalazili u situacijama koje su se činile bezizlaznim.

Mi smo jedni od onih koji te zovu kada si na lošem sastanku i izblefiraju kako im nije dobro samo da bi te izvukli,a kasnije sede sa tobom i umiru od smeha. Jedni od onih sa kojima možeš da izađeš,ćutiš i jednostavno se savršeno sporazumeš. Jedni od onih koji se uvek drže zajedno. Mi i naša trojka.... :D

Volim način na koji se trude da ne osuđuju,već razumeju. Volim i što me i dalje iznenađuju prijatno nekim svojim postupcima i reakcijama. Obožavam našu iskrenost i ne imanje dlaka na jeziku. Ponosna sam na svaki njihov uspeh,nerviram se oko njihovih problema. I shvatam da na kraju dana,jedini su mi oni bitni. Jer su oni porodica.

Ne mogu ništa drugo do da budem zahvalna što ih imam. Što se imamo i što se držimo,jer jesmo svi zajedno jedna lepa retkost.

Ljubavi dođu i prođu,prijatelji ponekada ispaštaju,ali samo prijatelji,naglašavam tu reč,samo će oni ostati i razumeti. Neće odbijati poziv u sred noći i slušaće tiho jecanje sa druge strane žice.
Priznajem,ne znam ni sta bih jos mogla da napisem,jer jednostavno u ovom slucaju ne umem da pretocim osecanja u reci. Ne znam treba li to da me plasi.
Procitala sam negde,da kada sretnete srodnu dusu,Vase telo ostaje smireno,i jednostavno se osecate potpuno,ali nema nikakvih leptirica u stomaku niti ubrzanog rada srca. Samo mir koji Vas ispunjava. Mozda je to kljuc. Mozda su oni moje srodne duse,pa se jednostavno ni ne trudim da pisem o svojim osecanjima. Jer znam da osecaju isto. Sta ja pomislim,jedno od njih dvoje izgovori.

Ne govorim im često koliko ih volim,i koliko mi minut u njihovom prisustvu ulepša dan,a minut u njihovom zagrljaju produži život.  Hvala im što postoje,to je najmanje što mogu da kažem.