Are you in touch with all of your darkest fantasies?
Malo nakon otvaranja očiju posle popodnevnog spavanja,izlazim na terasu i dopuštam vrelom vetru da me ošine po obrazima. Širim ruke i stojim tako par trenutaka. Primećujem par ljudi ispred svojih kuća,svako u nekoj svojoj,samo sebi znanoj, žurbi. Pokušavam da se osmehnem,ali ne uspevam. Ulazim u kuću i dok čekam da provri voda za kafu,odlazim da se umijem. Tračak osveženja proleti mi preko lica. Bledo zurim u svoj odraz u ogledalu. Za neki minut će mi se krv sjuriti u lice i vratiti mu boju. Dok zakuvavam kafu,dozvolih sebi da primetim kako je ni danas nisam pošećerila,kao što to nisam činila ni par dana unazad. Neprimetno slegoh ramenima,sama za sebe,pa se uputih ponovo na terasu.
Veče se već spustilo i ulična rasveta je zasijala. I u ovaj suton se uvukla neka melanholija,ili mi se samo čini. Puštam neku opuštajuću muziku,Alexa Clare-a i zatvaram oči. Dopuštam da mi blagi povetarac miluje kapke dok u glavi pokušavam da vratim film na svoj san. Ne ide mi. Možda nisam ništa sanjala ustvari. Čudno,emocija koju sam okusila po buđenju je bila zaista jaka i živa. Kao da sam i dalje mogla da osetim kako mi ruka i dalje bridi od nečijeg stiska. Promeškoljila sam se na stolici i ispila prvi gutljaj kafe,pa tiho opsovala sebi u bradu jer mi je vruća tečnost oprljila jezik. Iz zadnjeg džepa vadim cigaretu. Par trenutaka je samo držim među prstima,kao da pokušavam lepo da je ušuškam tamo. Zatim je stavljam među usne i palim. Prvi oblak dima ispuštam brzo. Navika valjda.
Zagledana u daljinu shvatih da se osećam nekako prazno. Ni dobro ni loše. Ni tamo ni 'vamo. Što li je tako?
Ne. Govorim sebi. Nemoj. Prebacujem se odmah na neke druge misli,da ne bih dublje ušla u razmišljanje o uzročniku prethodnih. Mada ne pronalazim drugu misao. Ne znam ima li misli uopste. Sve je tako ravno i jednolično. Sve me je već umorilo i samo sam.prestala da se opirem. Prepustila sam se volji vetra. Uvlačim još jedan dim cigarete i mešam ga sa ukusom kafe na usnama. Blag osmeh mi se pojavi na licu. Shvatih u trenutku da sam popravljena. Nakon nanete štete i burnog perioda,izvukla sam se na pučinu. Nasukala bolje rečeno,ali tu sam. Ponovo. Udišem vazduh punim plućima. Previše sam se opustila pa otišla predaleko,plivala po zabranjenoj zoni računajući da ću imati sreće. Kao Ikar što je leteo preblizu Sunca. I ja sam plivala tik uz vir. I onda kada sam pomislila da me je nevolja zaobišla,i kada sam dopustila sebi da se prepustim struji,e baš tada me je neman zgrabila uz sebe i sledećeg momenta ono što mi je bilo pred očima jeste - propast. Uvučena u uzburkanu buru,dok su me talasi preklapali,jedan za drugim,vrtela sam se i jurila ka izlazu,a u stvari sve više tonula. Osetih kako mi se koža naježila prisećajući se prošlog vremena. Kao davljenik sam se borila do poslednjeg daha,pa onda i nakon toga. Pomišljala sam da se prepustim i krenem da tonem,ali u tim trenucima želja za životom je postajala još jača. I kada sam mislila da je nemoguće,izvukla sam se. Ali šta se onda desilo? Osetila sam se lepo,ali premoreno. Imala sam volju za životom,ali nisam imala snage da krenem. Htela sam da se sklonim od vode. Nervirala bih se kada bih osetila par kapi kiše na ruci,samo jer bi se u meni budio strah. Da ću se opet prepustiti i da ovaj put neću preživeti. Ne umem to da objasnim. Voda mi je na neki način ostala draga,ostala je ljubav prema njoj,ali me sada pomalo plaši. Jer mislim da drugi put ne bih imala snage da se izvučem. I zato joj se opirem. I u ovom momentu pronalazim ključ. Neki ljudi zauvek ostanu upamćeni kao dragi,ali za sobom ostave posledice tolikih razmera da ih više ne poželiš. Jer te oporavak od njih izmorio i plašiš se da sledeći put srce ne bi izdržalo.
Ispijam poslednji gutljaj kafe,uvlačim poslednji dim cigarete i smešim se dok je gasim. Smešim,jer postojim. Jer sam preživela. Šta drugo mi treba za sreću na nekom drugom mestu pokraj neke druge vode?
Veče se već spustilo i ulična rasveta je zasijala. I u ovaj suton se uvukla neka melanholija,ili mi se samo čini. Puštam neku opuštajuću muziku,Alexa Clare-a i zatvaram oči. Dopuštam da mi blagi povetarac miluje kapke dok u glavi pokušavam da vratim film na svoj san. Ne ide mi. Možda nisam ništa sanjala ustvari. Čudno,emocija koju sam okusila po buđenju je bila zaista jaka i živa. Kao da sam i dalje mogla da osetim kako mi ruka i dalje bridi od nečijeg stiska. Promeškoljila sam se na stolici i ispila prvi gutljaj kafe,pa tiho opsovala sebi u bradu jer mi je vruća tečnost oprljila jezik. Iz zadnjeg džepa vadim cigaretu. Par trenutaka je samo držim među prstima,kao da pokušavam lepo da je ušuškam tamo. Zatim je stavljam među usne i palim. Prvi oblak dima ispuštam brzo. Navika valjda.
Zagledana u daljinu shvatih da se osećam nekako prazno. Ni dobro ni loše. Ni tamo ni 'vamo. Što li je tako?
Ne. Govorim sebi. Nemoj. Prebacujem se odmah na neke druge misli,da ne bih dublje ušla u razmišljanje o uzročniku prethodnih. Mada ne pronalazim drugu misao. Ne znam ima li misli uopste. Sve je tako ravno i jednolično. Sve me je već umorilo i samo sam.prestala da se opirem. Prepustila sam se volji vetra. Uvlačim još jedan dim cigarete i mešam ga sa ukusom kafe na usnama. Blag osmeh mi se pojavi na licu. Shvatih u trenutku da sam popravljena. Nakon nanete štete i burnog perioda,izvukla sam se na pučinu. Nasukala bolje rečeno,ali tu sam. Ponovo. Udišem vazduh punim plućima. Previše sam se opustila pa otišla predaleko,plivala po zabranjenoj zoni računajući da ću imati sreće. Kao Ikar što je leteo preblizu Sunca. I ja sam plivala tik uz vir. I onda kada sam pomislila da me je nevolja zaobišla,i kada sam dopustila sebi da se prepustim struji,e baš tada me je neman zgrabila uz sebe i sledećeg momenta ono što mi je bilo pred očima jeste - propast. Uvučena u uzburkanu buru,dok su me talasi preklapali,jedan za drugim,vrtela sam se i jurila ka izlazu,a u stvari sve više tonula. Osetih kako mi se koža naježila prisećajući se prošlog vremena. Kao davljenik sam se borila do poslednjeg daha,pa onda i nakon toga. Pomišljala sam da se prepustim i krenem da tonem,ali u tim trenucima želja za životom je postajala još jača. I kada sam mislila da je nemoguće,izvukla sam se. Ali šta se onda desilo? Osetila sam se lepo,ali premoreno. Imala sam volju za životom,ali nisam imala snage da krenem. Htela sam da se sklonim od vode. Nervirala bih se kada bih osetila par kapi kiše na ruci,samo jer bi se u meni budio strah. Da ću se opet prepustiti i da ovaj put neću preživeti. Ne umem to da objasnim. Voda mi je na neki način ostala draga,ostala je ljubav prema njoj,ali me sada pomalo plaši. Jer mislim da drugi put ne bih imala snage da se izvučem. I zato joj se opirem. I u ovom momentu pronalazim ključ. Neki ljudi zauvek ostanu upamćeni kao dragi,ali za sobom ostave posledice tolikih razmera da ih više ne poželiš. Jer te oporavak od njih izmorio i plašiš se da sledeći put srce ne bi izdržalo.
Ispijam poslednji gutljaj kafe,uvlačim poslednji dim cigarete i smešim se dok je gasim. Smešim,jer postojim. Jer sam preživela. Šta drugo mi treba za sreću na nekom drugom mestu pokraj neke druge vode?
Коментари
Постави коментар