Sudar svemira

💭 Oštrim i preciznim linijama je na hrapavom listu crtao njeno lice. Namrštenog izraza lica usled koncentrisanja da baš sve bude identično preslikano. Zacrveneo bi se od besa, koji je bezuspešno prikrivao svaki put kada bi dugo uzdahnula i pomerila se, kada bi zapalila cigaretu, kada bi počela da priča. 

Dosađivala se. Nije je interesovalo da li će mladež na njenom nosu pomeriti milimetar ulevo. I da li će joj obrve biti jednake. To senčenje oštrih jagodica je takođe nije interesovalo.
Ona je želela zvezde umesto pramenova kose, male svemire umesto zenica. I kada je završio nakon dugih nekoliko sati koji su joj se činili poput večnosti, ovlaš je pogledala portret i slegla ramenima. Nije je oduševila najvernija kopija njenog lica.
Smatrala je da nijednog momenta ona nije obezvredila njegov rad, ali je čvrsto stala iza toga da je on obezvredio nju. Nije suština, rekla mu je, da me vidiš kao pravilno lice, pune usne, sitne oči i prav nos.
On nije shvatao.

Ja tebe recimo vidim u malenoj barci na nekom otvorenom moru, u beloj lanenoj košulji i plavim bermudama. Kosa ti je duža nekoliko centimatara i imaš psa.

Ali ja čak nemam psa.

U mojoj glavi imaš. 

Zbunjeno je gledao, ne shvatajući da propušta suštinu. Pokupila je svoje stvari sa poda i spakovala ih u platneni ranac koji je stavila na ramena.

Ti mene ne razlikuješ od ostalog sveta. Naši svetovi se ne podudaraju. Tvoj pogled nikada neće moći da dosegne beskraj. Tvoja umetnost je osuđena na propast. Džaba ti i mirna ruka, i oštro oko za detalje i nagon za perfekcionizmom. Ti si rođen kao realista. A mene taj svet nikada nije zanimao. 💭