Šaput svemira

💭Kiša dobije po krovu kuće i bučno otiče niz oluk. Stojiš ispred mene hladna kao kamen, vetar ti ne može ništa, osim da razigra vlasi tvoje meke kose svuda oko tvog lica. Usne su ti modre, drhte od hladnoće, ali čvrsto stežeš vilicu. Ne daš se.
A ja slomljen, rasparčan. Znam da je ovo poslednji put da te vidim. I zato ne vičem, zato ne uzdišem duboko. Nervira te što te gledam nežno. Mene to ne dotiče, ni tvoj hladan pogled, jer te očima milujem, volim, šapućem. Opraštam se, a ti ne vidiš. Prkosiš mi čak i u poslednjim trenucima života.💭