Život

Bila je, do sad, to baš duga vožnja, sa različitim suvozačima kroz različite krajolike.
Nekima je smetalo kada vozim prebrzo, neki su uživali kada bih glasno odvrnula muziku, nekima se ipak nije svidelo to što ja slušam.

A šta uopšte ja slušam, to ne znam ni sama.
Neki su se smejali sa mnom kada bih prolazila kroz crveno, neki bi me kudili i panično uzvikivali da pratim znakove. Neki bi izlazili sami, a neke bih izbacivala.

Nisu mi odgovarali baš svi saputnici, a nisam ni ja njima. Za neke bih pomislila da ih volim, ali onda bi me neka sitnica potpuno razuverila. Nismo svi pili istu kafu, niti isto pivo.

Nisu se svi oduševljavali pejzažima. Nekima su suncokreti bili samo žuti cvetovi.

Dosta dugo sam morala da se vozim sa raznim ljudima, da shvatim da me izluđuje kada neko preglasno priča, previše strogo se pridržava pravila, preglasno ćuti, pomahnitalo maše rukama kada objašnjava, uvek razgovara istim tonom.

Uz osmeh sam zamolila poslednjeg suvozača, koji me najviše zasmejavao i najviše mi prijao, pa čak i prirastao k srcu, da izađe. Zahvalila sam mu se, iako nije imao pojma za šta mu zahvaljujem i krenula napred.

Svi ljudi koji su se vozili sa mnom su me skoro potpuno upoznali sa samom sobom. I sada, kada sam to shvatila treba mi vremena da me upoznam i prihvatim. Stoga sam odvrnula muziku najglasnije što sam mogla i uzbuđeno krenula napred.

Jer vožnja je samo jedna, a jedna sam i ja.