Predgrađe besmisla

Jedne sasvim obične večeri, kada ni sama nisam očekivala,

Dok si se smeštao pored mene u krevet, u tišini gaseći lampu

I jednostavno okrećući se od mene,

Jer umoran si, ceo dan si radio i spava ti se,

Ja sam odlučila.

Odlazim.

Odlazim jer nisi umoran, već si naviknut.

A ja nisam stvorena da budem navika.

Znam da nećeš pokušati da me sprečiš, jer

Neće biti teatralnih odlazaka, vikanja i plakanja.

Neće, jer umoran si, ceo dan si radio i zaspao si.

Neće biti prostora za cinične komentare poput onih

Da uvek nešto glumim i vapim za pažnjom.

Nisam ja nikada vapila za pažnjom,

Ja sam vapila za tobom, ljubavi moja.

Za tvojim dodirom, pogledom, poljupcem, razgovorom.

A večeras sam shvatila.

Za tim se ne vapi, za to se ne moli.

To sam zaslužila.

Ali ti si umoran, ceo dan si radio i spava ti se.

Spavaj ljubavi.

I tebi je potrebno novo buđenje.

Predodređeni smo da se gubimo da bismo se na kraju našli.

U tome je lepota.

I ne krivim te, to moraš da znaš.

Ali još večeras ovo predgrađe navike i besmisla napuštam,

Bez osvrtanja.

Oslobođeno.

Poljubac lak poput pera ću spustiti na tvoje teme,

Pazeći da te ne probudim.

I pre prvih zrakova Sunca ću nestati.

A ti nemoj da me tražiš.

Nemoj lutati slepim ulicama u kojima bih se mogla skrivati.

Nemoj me tražiti u šarenim košuljama i dugačkim džemperima.

Nemoj ni po raščupanoj punđi.

Ne ulazi u zamagljene birtije sa kariranim stolnjacima,

Neću sedeti pored tamburaša sa čašom vina ispred sebe.

Ne pokušavaj da me nađeš.

Samo tako ćemo se ponovo sresti, ukoliko nam je to sudbina.

Poželi dobrodošlicu novom danu.

Znam da si umoran jer si ceo dan radio i spava ti se.

Spavaj ljubavi.

Ja moram da se probudim.