Putovanja u beskraj

Sećam se da sam maštala o odlasku.
Sama sam se šetala ulicama Amsterdama, posećivala muzeje i jela pomfrit.
Onu vožnju bicikle sam pominjala čisto jer je zvučalo lepše,

iako zapravo ne volim da vozim biciklu.
Onda sam zamišljala da imam mali brodić. Da besciljno lutam beskrajem.
Srećem sanjare poput sebe i uzvraćam im osmehe.
Pila sam mnogo kafe na tom brodu. 

I mislim da sam bila baš srećna.
Bio je period i kada sam pisala o nekom starijem njemu i nekoj mlađoj Katarini.
O kukavičlucima prilikom odlazaka iz nečijeg života i svog sebičluka koji postoji u ljubavi.
Bila sam i Suncokret.
Zamišljala sam svoje Sunce u očima hladnim kao led i na kraju sam prestala da umirem za njega.
Mislim da ću uskoro posetiti Norvešku.
Trebaće mi malo osame i dobrih knjiga.
Sakriću se od zime u malenu kolibu i ložiću vatru u kaminu, ne bih li pronašla unutrašnji mir.
Čar pisanja, kao i čar samog maštanja je putovanje.
Put u beskraj.
Ionako ne volim granice.