Dobrodošlica proleću
19. Mart.
Sneg i kiša se raspravljaju, pa zajedničkim snagama bombarduju hiljade ljudi. Počelo je proleće danas. Da, i ja sam se ironično nasmejala.
Čudni smo mi ljudi, ipak. Iako sam znala da je temperatura u minusu i da će cela nedelja biti 'ledena' , osetila sam duboko u sebi mir i spokoj jer sam znala da proleće danas počinje. Iako ne postoje ni najmanje naznake istog, lepše je znati da je zima sada već iza nas.
Standardno jutro. Autobus stiže na vreme, ali putujemo beskonačno dugo. Čim se malo oblaci navuku iznad nas, u saobraćaju nastaje haos. Nakon sat vremena i petnaest minuta provedenih u autobusu, samo par stanica pre odredišta kreće da me drma anksiozni napad, predugo sam zatvorena sa ljudima.
Pošto sam stigla i popila kafu, uputila sam se ka tramvajskoj stanici. Za ovih par meseci koliko sam ovde, sigurna sam samo u jednu stvar. Ja sam definitivno tip tramvajske osobe.
Iako mi treba duplo više vremena da stignem, vožnja i atmosfera u samom vozilu je na neki način intimnija i prijatnija. Šta znam, stičem utisak da poznajem ama baš svakog putnika ponaosob.
Zaustavljamo se na semaforu i pogled mi luta na automobila pored nas. Ne razumem se u marke, ali u pitanju je zaista lep, pomalo prljav, metalik siv automobil. Pogledom prelazim do čoveka koji upravlja ovom mašinom.
Ima oko tridesetak godina i čini mi se da je srednjeg rasta. Proćelava glava i naočare za vid. Ne prestaje da gricka nokte i osećam kako mi unosi nervozu te refleksno počinjem da cupkam levom nogom.
Okrećem glavu, ali ne uspevam da izdržim dugo.
Raskrvario je zanokticu i pravi iskrivljenu grimasu. Istog momenta osetih kao da mene peče. Svetlo se promenilo. Žuto.
On staje na gas i juri napred.
Kako nestrpljiv čovek, zaključujem.
I evo, četrdeset pet minuta kasnije sedim u amfiteatru, čekajući da počne predavanje i zatičem sebe kako pišem o ovom neznancu.
Njegovo nestrpljenje me kopka od našeg susreta.
Izgleda mi kao jako nesigurna osoba, koja apsolutno nema samopouzdanja. Razmišljam o tome kuda li žuri tako?
Odlučujem da prekinem.
Stiglo je proleće, nadam se da je i on svestan toga.
Sve se rešava s proleća! Danas se rađa život!
Sneg i kiša se raspravljaju, pa zajedničkim snagama bombarduju hiljade ljudi. Počelo je proleće danas. Da, i ja sam se ironično nasmejala.
Čudni smo mi ljudi, ipak. Iako sam znala da je temperatura u minusu i da će cela nedelja biti 'ledena' , osetila sam duboko u sebi mir i spokoj jer sam znala da proleće danas počinje. Iako ne postoje ni najmanje naznake istog, lepše je znati da je zima sada već iza nas.
Standardno jutro. Autobus stiže na vreme, ali putujemo beskonačno dugo. Čim se malo oblaci navuku iznad nas, u saobraćaju nastaje haos. Nakon sat vremena i petnaest minuta provedenih u autobusu, samo par stanica pre odredišta kreće da me drma anksiozni napad, predugo sam zatvorena sa ljudima.Pošto sam stigla i popila kafu, uputila sam se ka tramvajskoj stanici. Za ovih par meseci koliko sam ovde, sigurna sam samo u jednu stvar. Ja sam definitivno tip tramvajske osobe.
Iako mi treba duplo više vremena da stignem, vožnja i atmosfera u samom vozilu je na neki način intimnija i prijatnija. Šta znam, stičem utisak da poznajem ama baš svakog putnika ponaosob.
Zaustavljamo se na semaforu i pogled mi luta na automobila pored nas. Ne razumem se u marke, ali u pitanju je zaista lep, pomalo prljav, metalik siv automobil. Pogledom prelazim do čoveka koji upravlja ovom mašinom.
Ima oko tridesetak godina i čini mi se da je srednjeg rasta. Proćelava glava i naočare za vid. Ne prestaje da gricka nokte i osećam kako mi unosi nervozu te refleksno počinjem da cupkam levom nogom.
Okrećem glavu, ali ne uspevam da izdržim dugo.
Raskrvario je zanokticu i pravi iskrivljenu grimasu. Istog momenta osetih kao da mene peče. Svetlo se promenilo. Žuto.
On staje na gas i juri napred.
Kako nestrpljiv čovek, zaključujem.
I evo, četrdeset pet minuta kasnije sedim u amfiteatru, čekajući da počne predavanje i zatičem sebe kako pišem o ovom neznancu.
Njegovo nestrpljenje me kopka od našeg susreta.
Izgleda mi kao jako nesigurna osoba, koja apsolutno nema samopouzdanja. Razmišljam o tome kuda li žuri tako?
Odlučujem da prekinem.
Stiglo je proleće, nadam se da je i on svestan toga.
Sve se rešava s proleća! Danas se rađa život!
Коментари
Постави коментар