Mi i Oni

Posmatraju nas sa visine, dok onaj dečak peca Mesec pored njih.
Gledaju nas i smeju se našoj mizernosti. Mi, sitni, mali stvorovi ogorčeni na sebe i druge,
ogorčeni na okolinu, rađani u veku smišljanja izgovora.
Izgovori za zatvaranje u četiri zida,
Izgovori za poništenje braka,
izgovori za odustajanje,
Izgovori da se ne usprotivimo,
izgovori da ipak sutra promenimo nešto.

Ti premali ljudi ( kako se između sebe nazivaju),
nesrećni su.
Gledaju nas i podsmevaju se
Sa prizvukom tuge u tom kikotu dok se kupaju u plavetnilu
u kom između ostalog pliva
Mesec.
Na lobanjama nam uklješteni stavovi
nekih prethodnih generacija i ne pomeraju se.
Možda bi se pomerili da nam ne gnječe mozak
pritiskom na kosti lobanje.
Toliko jak uticaj na nas prošlost, a i sredina imaju.
Ne rešavamo rebuse i ne razotkrivamo zagonetke.
Sedimo.
Jedemo.
Hodamo.
Vodimo dijaloge.
Prečesto monologe.
Spavamo.
Nešto kao čitamo.
Egzistiramo mada puko, a oni to ne računaju.
Mada mi ni u njih ne verujemo.
Pa nismo ludi!

Gledaju u nas tim ogromnim zelenim očima
ti maleni ljubičasti čovečuljci.
Dečak je upecao Mesec i zakačio ga na oblak.
Čovečuljak se ljulja na Mesecu i tužno gleda na nas,
On samo pokušava da razume.
Mi to ne znamo, Ali da znamo sigurno bismo ga krivili.
Ne znam da li sam pomenula, Ali to je sve
Zato što smo izrazito zadovoljni sobom.