Moon of my life

Kada vide da nesto znas da radis, da si vest u necemu, ljudi ocekuju da si dvadeset cetiri casa u stanju to da radis. I da svaki put rezultat bude odlican. 

Pisanje je na prvi utisak lako, dovoljan ti je samo talenat, jelte. Svi smo barem jednom u zivotu iz puke dosade napisali nesto sto nas je na kraju odusevilo.

Ali sta radimo sa talentam kada nema inspiracije?

Obecavam ti tekst vec dugo, pa cu ti reci o cemu sam sve htela da pisem.

Mogla sam da te uporedim sa kamenom koji sam nasumicno podigla sa plaze, koji mi cak nije ni narocito skrenuo paznju. Jednostavno sam ga samo pokupila.

Ali u mojim rukama, videla sam nejednakosti koje nisu mogle savrsenije da se uklope u moju saku. Nesavrsenosti, par vrlo ostrih ivica, koje ukoliko ne pazis, mogu biti kobne. Ali te nesavrsenosti i ta mracna i crna mrlja po sredini kamena, ono su sto ga cine savrsenim i jedinstvenim. Pregazen je bezbroj puta, sutiran, voda ga je nosila i bacala na druge obale. Ali na kraju se nasao bas tu, preda mnom. Uzela sam ga i u istom trenutku u njemu videla sebe. I kao da je oduvek bio tu.

Mogla sam jednostavno da pisem o tvojoj licnosti, tvojoj jedinstvenoj licnosti. Ili sam te mogla uporediti sa nekom pesmom.

Ali za sada, dok se inspiracija ne odljuti od mene, mogu da kazem da je ovo jedno od najiskrenijih prijateljstava koje sam sklopila.

Za pet godina, u malom potkrovlju u Beogradu, ona i ti. Ona koja je uspela da natera svoje demone da zaplesu sa tvojima, i nije pobegla glavom bez obzira. Ona koja je uspela da te zadrzi uz sebe. Tvoja druga polovina, koja te usrecuje i zbog koje se smejes. Ona koju cuvas. Otvara vrata stana i ja podizem kese sa pivom. 

I za pet, i za deset, i za sto godina!

Ziveli!