Što bi Tagore rekao, ' čeznem da ti kažem '

Čudno je i ne uspevam da se naviknem na gomilu nepozvanih osecanja koja se prelamaju u meni.
Čudno je, ali i osvežavajuće, i novo.
Valjda je tačan onaj kliše kada kažu da se najlepše stvari dešavaju kada to najmanje očekuješ.
Mada, čudno je, jer sam u to prestala da verujem.
Ali lepo je. I ovaj osmeh koji jedva uspevam da potisnem u krajnje ozbiljnim situacijama, i on mi je smešan. Osmeh smešan, lupam. Pričam nepovezano, znam. I sve u mojoj glavi je nepovezano i nema veze sa vezom.
Kažem ti, čudno je, ali kako samo prija.
Toliko je oslobađajuće, da ne želim da se završi.
Pomislih u trenutku, tačnije mnogo puta i u mnogim trenucima mislila sam da ću ostati ravnodušna. Ali sam se prevarila.
Odjednom nisam bila ravnodušna prema samom pogledu na iste ulice koje viđam svaki dan. Jednog dana su sve postale vedrije. I drveće je nekako čudno i drugačije lepo. I ne vidim više nijedno namrgođeno lice, svi su nasmejani. I svi su u nekoj usplahirenoj žurbi. 
I odjednom zastajem pored svakog psa i uživam u uzajamnoj ljubavi prema životinjama.
I sunce sija u novembru. I mesec je bliži zemlji.
Možda je istina da ti je život onakav kakve su ti misli. Pa se pitam, zašto sam ikada sebi dopustila da poverujem da sam ravnodušna? Sada me ta pomisao strašno ljuti.
Jer mi je otvorio oči i pokazao mi da ponovo osećam. Nešto što mi je kroz maglu poznato, ali drugačije ovaj put. Ne znam, zbunjena sam, i čudno je. Ali sam srećna. Ponovo.
I uživaću u tome koliko god je to moguće. 
Kažem ponovo, čudno je, ali ponovo osećam, i kako je samo lepo!