Seti se, Katarina

12. 8. 1976. Protekla su tri meseca otkako sam otišao iz Novog Sada. Tri meseca od mog bega. Devedeset i tri dana boravka u Parizu, a ja sam odlazio samo jednom dnevno do obližnje trafike kako bih kupio cigarete. Boravim u hotelu, i već sam se odomaćio ovde, moglo bi se reći. Odnosno, oni me smatraju za domaćeg ovde. Ispatio sam i dočekao tuce gostiju, jednom sam čak promenio i sobu. Mislivši da ću lakše zaspati ukoliko budem na istočnoj strani hotela. Glupost. Mogao bih sada, čini mi se bar, i na Mesec da odem, od nje neću uspeti da pobegnem. Danima se trudim da napišem po koje slovo, a noći su rezervisane za pisanja njoj. Naravno, ne pišem joj nikada bistre glave, treba mi barem pola flaše ovog hotelskog viskija, čak mu ni ime nisam upamtio. Naravno da sam primetio i kako se spremačice međusobno gurkaju kada svakog dana ugledaju poluprazan bar. Normalnog čoveka bi verovatno bilo sramota, meni je već odavno svejedno. Ne marim više. Zastanem tek onog trenutka kada mi se učini da je čujem. Njen prekoran glas koji me trgne iz sna, pa onda ne mogu da se naviknem na stvari oko sebe. Poželim da kada se probudim ugledam njena gola leđa. Da je vidim kako ispred belog platna stoji podbočena sa jednom rukom na kuku, dok drugom rukom lupka vrh četkice o usnu, pažljivo promatrajući svoj rad. Onda nakon par trenutaka, nekad i minuta, odlazi do radnog stola te seda na njega i pali cigaretu. To bi značilo da joj se dopada prizor sa platna. U suprotnom slučaju bi ispijala kafu. Nije nikada primetila da je posmatram. Tek onda kada bi čula kako se okrećem u krevetu, što sam smišljeno radio, odlazila bi u kuhinju i kuvala kafu. A onda kada bih ustao, uz osmeh bi govorila : ' Kao da sam znala da ćeš uskoro ustati, skuvala sam ti kafu. Posle reci da nismo telepatski povezani! ' Budalasta moja Katarina. Nisam smeo da dozvolim da me one večeri upoznaš. Nikada nisam trebao da se pojavim u tvom životu. Pitam se šta li radiš? Leto je, pa se pitam da li si imala priliku da obučeš onu modro plavu haljinu koju si kupila jesenas, pa je dobro čuvala za leto.. Da li si ikada pronašla pismo koje sam ti ostavio na dnu police sa bojama? I šta li se, pobogu, dešava sa tom staricom sa prvog sprata? Čini mi se da, kada bih nekad video tebe kako razdragano čavrljaš sa njom, ne bih mogao da poverujem svojim očima. Oprosti mi još jednom što sam tako kukavički otišao. Čini mi se da je najironičnija stvar što sam pobegao baš u grad ljubavi. Bez ljubavi svog života. Ponekada razmišljam šta bih uradio ako bih te sreo. I sama ta pomisao učini da mi se suze skupe u uglovima očiju, a srce jače zakuca. Bojim se da ne bih imao snage da izdržim taj prizor, i da ne bih imao hrabrosti da ti priđem. Pobegao bih glavom bez obzira. Ništa čudno, hah. Postao sam već predvidiv. Da mi je neko pričao da ću sresti ljubav svog života i da ću pobeći od nje, rekao bih mu da je lud. Katarina, nemoj nikada pomisliti da te nisam voleo, jer ja znam da nikada neću prestati.