Seriously, it's all about the moment
Postoji u ljudima ta neka urođena mana da sve stvari komplikuju. Svaka druga osoba svesno ili možda nesvesno ima običaj da svaki svoj i tuđi postupak preispituje. Čini mi se da je to primarna stvar koja otuđuje ljude. Kada već imaš izgrađen odnos sa nekim, cilj treba da bude nega istog. Većina radi suprotno. Te razmišljanje o mogućem kraju, te unapred planirane rasprave, sve se radi unapred. Znam to jer sam i sama bila od njih. I baš tada, kada sam se vodila tim razmišljanjem sam se otuđila od dosta osoba. Jer priviđaš stvari koje ne postoje, čini ti se da svaka reč i svaki pokret druge strane ima neko skriveno značenje. Pa onda ili kopaš po prošlosti ili prodireš u budućnost. A šta je sa trenutkom u kom postojiš?
Zanemaruješ ga, a nisi svestan da je to možda poslednji trenutak u kom ćeš biti sa osobom koja te upotpunjuje. I umesto da se trudiš da taj trenutak traje, ti nešto čekaš. Čekaš nešto što će te terati na dublje razmišljanje.
Sve su to gluposti. I saveti drugih osoba su gluposti. Jer niko ne može sto posto da zna šta ti osećaš, a tek šta oseća druga strana.
Ljudi su mnogo promišljeni.
A možda ključ jeste baš u nepromišljenosti.
Ako usred rasprave pomisliš kako voliš tu osobu, ti ćeš iz nekih svojih zamišljenih principa to da prećutiš. A možda si baš to trebao da kažeš.
Kad ti nedostaje neko, treba to da mu kažeš. Direktnost je dobra stvar, okolišanje nije nikako.
Ljudi ne čitaju misli, pobogu. Ako ne kažeš šta misliš, to niko neće moći da zna.
I prestanite sa tim strahovanjem od gubitka.
Gubite ljude i sami ste krivi za to. Strah otuđuje. I tera od sebe.
Do kraja će doći kad bude trebalo da dođe i tad plači, a ne unapred.
Je l' Vi oplakujete žive ljude?
To je uvredljivo za drugu stranu, shvatite.
Ne možeš ti u ovom trenutku znati kako će ti biti kad ostaneš bez nekoga. Tek kad se to desi, znaćeš.
Zato zaista treba da naučimo da cenimo trenutke. Ne postoji ni prošlost ni budućnost, samo ta tačka u kojoj se ta dva spajaju, kako kaže Tolstoj. I baš je u toj tački sav naš život.
Zanemaruješ ga, a nisi svestan da je to možda poslednji trenutak u kom ćeš biti sa osobom koja te upotpunjuje. I umesto da se trudiš da taj trenutak traje, ti nešto čekaš. Čekaš nešto što će te terati na dublje razmišljanje.
Sve su to gluposti. I saveti drugih osoba su gluposti. Jer niko ne može sto posto da zna šta ti osećaš, a tek šta oseća druga strana.
Ljudi su mnogo promišljeni.
A možda ključ jeste baš u nepromišljenosti.
Ako usred rasprave pomisliš kako voliš tu osobu, ti ćeš iz nekih svojih zamišljenih principa to da prećutiš. A možda si baš to trebao da kažeš.
Kad ti nedostaje neko, treba to da mu kažeš. Direktnost je dobra stvar, okolišanje nije nikako.
Ljudi ne čitaju misli, pobogu. Ako ne kažeš šta misliš, to niko neće moći da zna.
I prestanite sa tim strahovanjem od gubitka.
Gubite ljude i sami ste krivi za to. Strah otuđuje. I tera od sebe.
Do kraja će doći kad bude trebalo da dođe i tad plači, a ne unapred.
Je l' Vi oplakujete žive ljude?
To je uvredljivo za drugu stranu, shvatite.
Ne možeš ti u ovom trenutku znati kako će ti biti kad ostaneš bez nekoga. Tek kad se to desi, znaćeš.
Zato zaista treba da naučimo da cenimo trenutke. Ne postoji ni prošlost ni budućnost, samo ta tačka u kojoj se ta dva spajaju, kako kaže Tolstoj. I baš je u toj tački sav naš život.
Коментари
Постави коментар