lutkarsko pozorište

Vrištala sam ti u facu, gušila sam se u suzama, udarala te rukama, čupala svoju kosu i lupala nogama u pod.

Držao si mi ruke i držao si me za glavu i vikao mi da me voliš.

Srce mi je puklo.

Koža mi se pocepala.

Noge su otkazale.

Odeš i slomiš me, pa se vratiš da me sklapamo ponovo i svaki put sklopimo drugu osobu.

Sedim i ispravljam ramena, da ne pomisliš da sam umorna.

Smejem se da vidiš da sam srećna pored tebe.

Smejem se i kad odlazim da bi se uverio da sam srećna sama sa sobom i da sam srećna bez tebe.

Prestajem da pušim jer misliš da je loše po moje zdravlje.

Izvini, neću više da pijem, u pravu si, ne stoji mi.

Znam, kreten sam jer me potresaju krupne stvari koje nemaju veze sa mnom.

Doći ću da ćutimo kad si loše i ne ljutim se što mi se nikada ne javljaš na telefon.

Bio si u pravu, naporno mi je da putujem na faks.

Neću više da glumim.

Plačem kad dođem sebi jer opet si bio ljut i gde sam sad pogrešila, kako sam tako glupa ?

Vrištim i udaram te, a ti kažeš voliš me.

Hajde uzmi konce i nacrtaj mi osmeh na licu.

Koga ti voliš? Ko sam ja?

Ja odavno ne znam.

Oduvek sam volela pozorište.

Vidi me, ja sam glavna lutka u ovoj predstavi.