monolog

💭 '' Znaš.. Zajeban je to majndfak.
Gledaš i ne prepoznaješ , svojih ruku delo.
Oči koje napamet znaš, svaku tačkicu oko zenice.
Ne prepoznaješ ih.
Pokušavaš da pronađeš ogledalo u njima, da ugledaš svoj lik..
Ali ništa, slaba vajda.
Usne kojima si znao svaki reljef, sada izgledaju nepoznato.
Kao usne stranca.
Osmeh je kiseliji, isforsiran,
ona vrsta osmeha iz čiste kurtoazije.
Onda flešbek, takođe namerno izazvan, kao poslednja nada.
Kažeš sebi, alo, ovo je osoba sa kojom si se budio!
Ma ništa od toga.
Ne valja ti pos'o druže.
Možeš do sutra, sve scene da premotavaš, svakog trenutka da se prisećaš,
Ne vredi.
Ispred tebe je osoba koju ne poznaješ.
Osećaj kao onaj pre početka, malo si stidljiv,
malo ćutiš, smeškaš se i praviš se lud.
Ali nije početak, nije ni prepočetak, nije ni kraj.
Ovo je ono posle kraja.
Zajeban majndfak tebra, baš zajeban. ''

Reče i zapali novu cigaretu sa setom u očima. Nisam ga ništa pitao. Znao sam tačno o čemu priča. 💭