Moje nešto

Pogledom prelazim po sobi. Nedostaje mi miris kuće, doma. 

I moje jastuče.
Ali se ne usuđujem da ga ikada ponesem sa sobom, ostavljam ga kao garanciju za povratak.
U moje malo mesto, sa ogromnom dušom, moju Požegu.

Mesto svih mojih najvećih ljubavi, 

ulicama koje su plakale sa mnom i koje su zapamtile sve moje glupe izjave izazvane ponekom čašicom više.
Moji prijatelji, moja porodica, naša mesta, naše priče.
Taksisti, večiti svedoci moje sreće i mog ništavila.

Kafići u koje svraćamo posle škole, oni u koje ulazimo kada se gleda utakmica, ili oni za " zagrevanje " pre izlaska. 

Lokali u koje smo se skućili i konobari koji su nam postali prijatelji.
I kafići u koje se ne ulazi ni pod tačkom razno.
Skrivena mesta, za koja svi znaju, ali koja su uvek prazna kada dođeš do njih.
Poznata lica.
Šetanje u nedogled u krug, tražeći jedan par očiju.
Slučajni susreti.
Godinama unazad ljudi u istim grupicama.
Sva leta u ovom mestu!
Svi afteri u Žuninoj pekari i nekontrolisan smeh pri naručivanju.
Psi lutalice, koji odavno imaju svoja imena i dobro su poznati svima.
Razgovori i kikotanje do zore ispred Biblioteke.
Sve moje se ovde nalazi. Ni jedan Beograd ili Novi Sad to ne može da zameni.

Vraćam Kockara na policu, među ostale knjige, na svoje mesto.
Ne osećam ništa.


Ali barem sam u svom gradu, koji me prihvata u naručje, grli me, i ne pita ništa.