Katarina, pronašao sam te.

Moj poslednji dan u Novom Sadu. 

Poslednji dani oktobra su i vazduh miriše na sneg, iako se prevrtljivo Sunce dobro pokazuje u svojoj ulozi. Toliko dobro glumi da nisam mogao da ne primetim par devojčuraka u haljinama bez jaknica. Eh, mladost ludost, baš tako. 

Setio sam se nje, naravno. 

I ona je imala običaj da sa prvim skokom temperature spakuje sve jakne i poželi dobrodošlicu proleću. Vezala bi onu njenu nemirnu punđu, dok bi par buntovnih pramenova prkosno lepršalo oko njenog lica i zaista, nije bilo lepšeg prizora od tog detinjeg osmeha na licu jedne adolescentkinje. Vešto sam izbegao da pogledam svoj odraz u ogledalu, pogotovu sada kada sam se setio nje. Ne volim sebe da vidim kada se prisetim šta sam joj učinio. 

Obukao sam svoj kaput, stavio šešir na ovu belu glavu i izašao iz stana. 

Nedelja je, rano ujutru i napolju su pretežno ljudi mojih godina. Ovi mlađi spavaju, a ovi malo stariji odmaraju jedinim neradnim danom u sedmici. 

Dođe to sa godinama, kraće spavaš jer shvatiš da ti je svaki dan dragocen jer se možda sutra ne probudiš. Nestaje ta mladalačka bezbrižnost, u tome je štos. 

Proradi strah koji vešto skrivamo iza maske vrednih ljudi, ranoranilaca. 

Shvatiš da ti sat otkucava i da neće praviti pauzu, nema slobodnog dana kada si bolestan, kada si tužan, kad imaš pregršt obaveza. 

Vreme to slabo interesuje. Ne zaustavlja se ni zbog koga. Neki ga krive, proklinju.. 

Meni je svejedno. 

Uzeo sam novine na trafici, jer mi je i to postala navika. Ali to je jedna od onih toplih, lepih. Gušt mi je da ujutru uzmem dnevnu štampu, sveže izbačenu iz mašine i prelistam je uz kafu gledajući u Dunav. Gledao sam i u Senu i u Volgu, ali ipak je Dunav ostao najbliži srcu. 

Svako jutro za ovih par meseci koliko sam već u Novom Sadu prošetam duž celog keja. Ali najlepše je nedeljom. Vazduh mi je lepši nedeljom, voda bistrija i mirnija, nebo prozirno. Baš hedonistički prizor. 

Lagao bih kada bih rekao da nisam tužan što odlazim.

Odlasci iz ovog grada su pomalo bolna tačka u mom univerzumu. Teško mi je da se vratim u isti, ali kada dođe trenutak kada je vreme da ga napustim, tada imam osećaj kao da neko pokušava da me otrgne iz njenog zagrljaja. 

Tužan sam, besan i ogorčen.

I svim silama se trudim da zagrljaj bude jači, duži, snažniji. 

Uzaludno, na kraju ipak bivam otrgnut. 

Nisam je video, nisam čuo ništa o njoj, nisam sreo nijednog njenog prijatelja. A tražio sam, prolazio sam kroz sve ulice za koje sam znao da ih obožava. Odlazio sam na svaku izložbu i na svaki događaj u Maticu srpsku, zastajao kraj uličnih svirača u zavučenim ulicama, čekajući je da prođe. 

Nije prošla nijednom. 

Znao bih da jeste, osetio bih je. Ali ništa. Sedamdeset dana bezuspešne potrage sa drugim delom moje duše. Možda mi je to kazna. Ljut sam, ali prihvatam je. Zaslužujem je. 

Odustajem. Neću je verovatno nikada više videti. I neka, tako mi i treba. 

Mogao sam da je gledam svakog jutra uspavanu, svake večeri umornu kada se vrati kući i svake noći sam mogao da čitam žar iz njenog pogleda. 

Ali kukavica sam, nisam smeo. 

Da je nisam ostavio, živeo bih u strahu da će ona ostaviti mene. A moje srce to ne bi preživelo. 

Seo sam na kej kada sam skoro stigao do kraja i iz unutrašnjeg džepa izvukao kutiju Marlboroa. Duboko sam uzdahnuo, u taj uzdah utkavši sva osećanja vezana za Katarinu. Izdahnuo sam očekujući da ću sa vazduhom izbaciti i njih. Kao po migu, vetar se smiri dok sam upalio cigaretu. Gledao sam u daljinu prelistavajući uspomene. 

Sasvim tiho, zapevao sam sebi u bradu 

"Jedne proste vojvođanske zime..". 

Iznenada moj mir je prekinulo zvono telefona. Pogledah na ekran i videh da je Kosta, moj i njen zajednički prijatelj u pitanju. Šta li on radi budan ovako rano?

' Sergej, gde se nalaziš? ' 

' Zdravo i tebi Kosta. Šetao sam, sada ću nazad u stan. Zbog čega ? '

' Našao sam je. ' 

Muk.

Znate ono kada sam pomenuo da vreme ne staje ni zbog čega? 

Na ove reči se zaustavilo. 

Srce je krenulo nekontrolisano da udara, ne mareći što će možda kožu probiti. Krv se uzburkala i proključala. Strah me obuzeo. Oči su mi se napunile suzama. Doživeo sam potpunu paralizu. Nisam uspeo da dođem do daha, niti da izustim ni jednu jedinu reč. 

' Sergej ? Jesi li tu ? ' 

Klimnuo sam glavom, a zatim svestan toga da me ne može videti, promuklim glasom sam odgovorio. 

' Slušaj me, situacija je kompleksna da tako kažem. Ona je u bolnici. Bolesna je, Sergej. ' 

' Pošalji mi sve podatke u poruci, idem da je vidim. ' 

Odgovorio sam i prekinuo vezu. 

I tu, na samom kraju keja plakao sam kao kiša.