Najlepša smrt mog života

Jesi li znao da snovi zapravo ne postoje i da svaku noć umiremo?
Sve ono što mislimo da sanjamo se zapravo dešava u nekoj paralelnoj realnosti. 

Nisam ni ja znala, ali sam rešila da verujem u to.
Nekako sam zavolela smrt, jer si sa mnom dok umirem svako veče iznova. Morbidna izjava ljubavi, ali je opet ljubavna, na kraju krajeva. 

Ne znam, meni se baš sviđa da te vidim svake noći. I ne plašim se više smrti. Jer me ti držiš za ruku.

U jednom od mnogih umiranja, sedeli smo u njivi punoj suncokreta. 

Bilo je kasno popodne, sredina jula. 

Zaspao si na vozačevom sedištu, a ja pored tebe, držeći te za ruku. 

Kasnije si vozio putevima koje smo videli po prvi put, 

a ja baš volim da radim prvi put stvari sa tobom.

Da si me pitao " Hoćemo li do Rio de Žaneira? " , ja bih pristala istog momenta. 

Bez dinara u džepu, bez četkice za zube, bez stvari.
Ma sa tobom bih na kraj sveta, bez razmišljanja krenula. 

To je privilegija, jer ipak sam dupla vaga koja nikad ne zna šta hoće, iako možda ne veruješ u horoskop.
U tom umiranju si me gledao onako kako se gleda samo jedna u životu. Jednom u životu.

Bila je to zaista jedna predivna smrt.