Žalim, još samo, što nisam slikar

Ponedeljak je pred vratima...

Prvi taktovi Borine pesme protkane ovim rečima me bacaju u delirijum. Ponovo imam tu pesmu koja me uznemiri.
Znate na šta mislim?
Odmah u glavi zamišljam stvari koje se neće dogoditi, sve te slučajne susrete i nemoguće situacije.
Zamišljam da ti znaš da me ova pesma seća na tebe i slama, svaki put kada se otpeva, jedan delić mog već isrkzanog srca. 

Da sedimo u bašti nekog lokalnog kafića, neki bend koji je tu prvi put, a svira svakom od nas po dušu, svira sada baš ovu pesmu.
Ja dižem pogled ka nebu i šapućem stihove sebi u bradu, pomerajući se u ritmu.
Trepćem kao luda ne bih li oterala suze.
Kada se pesma završi, tražim tvoj pogled u masi. I eno te, na drugom kraju bašte. 

Smešim se, iscrpljeno od svih tvojih godina iza mene. 

I dalje treperim u tvom prisustvu.
Uzvraćaš mi dug pogled.
Onaj koji upućuješ kada smo među gomilom ljudi i ti kao da mi mislima šalješ poruku da me voliš.
Dug, nepomičan i dubok pogled pravo u mene. I ja znam da znaš i ponovo se topim u osmeh pod tvojim pogledom i iznova ti se u sebi divim kako možeš tako ozbiljan da izjavljuješ ljubav.
Eh, da nema ovoliko godina između nas koje nas odbijaju kao dve iste strane magneta, prišla bih ti da te zagrlim.
Samo još jednom da udahnem miris tvoje kože i ušuškam na trenutak glavu tu kod vrata.
I dalje zurimo jedno u drugo.
Rekla bih ti još samo jednu stvar.
Otkako tebe znam žalim što nisam slikar.
Da znam da crtam, napravila bih najlepše remek delo ikada.
Još uvek je iskristalisana slika u mojoj glavi.
Dok ti ležim na grudima, okrenuta ka tebi, tvoj predivni profil je jedino što razaznajem u polumraku sobe.
Savršeno prav nos i izvajane pune usne.
Svetlo uličnih lampiona se prikrada kroz poneku rupicu na roletni i obasjava tvoje lepo lice.
Uživam u prizoru, srećna što sam jedina publika i kako Bora kaže:
'.. i dok se borim da ne izgorim jer kao šumski požar plamtim, gledam te dugo,
O moja tugo,
I svaku sitnicu želim da pamtim.. '
E da, baš tako.
Tugo moja.
Iz misli me prenuo ovaj izmišljeni bend u mojoj mašti i udarac u bubanj koji označava početak sledeće pesme.
Tražim te i nema te nigde.
Osvrćem se kao sumanuta.
I dešava se. 

Prolaziš pored mene, u pogledu ti vidim bol i led u isto vreme.
Ja, kao i godinama unazad, stojim u zamrznutom kadru i pratim te pogledom.
Poklanjaš mi užurbani, stidljivi osmeh.
Baš kao i pre nekoliko godina kada sam nakon tog osmeha uživala u prizoru tvog profila.