Razgovor prožet strahom

' Šta ti je? '
Nije ništa, razmišljam nešto..
' Odsutna si. '
Ma nisam, tu sam.
' Vidim te, nešto nije u redu. '
Samo sam se setila nečega.
' Vreme te ubija? '
Da, ali vreme koje prolazi, ne ove vrućine.
' Koliko je prošlo? '
Sležem ramenima.
Dugo. Za nas, dugo.
' Je l te strah? '
Jako.
' A čega se plašiš? '
Više stvari.
' Slušam? '
Plašim se susreta, a taj strah proizilazi od onog prvog, da me je zaboravio.
' Slušam te, nastavi. '
Plašim se da sam i ja počela da zaboravljam.
Znaš, čudno je jako. To je bio najlepši period mog života, a ja sad naprežem moždane vijuge da bih se setila kako izgleda kad se smeje.
' Dugo nisi išla tamo? '
Ne smem, čoveče. Strah me obuzme kad pomislim na odlazak.
Šta ću ako me zaboravio?
' Zaboravi i ti. '
Ne umem.
' Kontradiktorna si. '
Znam.
' Malopre si rekla da se jedva sećaš. '
Da, jedva se sećam njegovog osmeha, njegovog glasa, naših razgovora i zagrljaja.. Ali osećam i dalje more emocija kada pokušam da se setim.
Sećam se sebe!
' Ti si baš zaglavila. '
Ne pitaj koliko.
' Šta ćeš ako ga vidiš? '
Mislim da ću plakati.
' Jer ti nedostaje? '
Ne, jer ja njemu ne nedostajem.
' A kako si sigurna u to? '
Nisam.
Ali me nije nikada razuverio.
' Da li bi opet dozvolila da ti bude sve? '
Ne znam. Mislim da nikada nije prestao da bude moje sve.
' Vi ste čudni. '
Znam.
Smejem se.
Mi smo baš čudni.
' Zato ste se i našli. '
Ali smo se i izgubili.
' Moja Mina, ti si se baš zaljubila. '
Sležem ramenima.
' Moraš da odeš tamo. Moraš da prevaziđeš strah. '
Znam.
Ali ne još uvek.
' Šta može tako strašno da se desi? '
Može da mi kaže da sam mu nedostajala.
' Pa šta je tu strašno? '
Ne znam, to što bi me to uništilo.
' Ništa te ne razumem. '
Znam. 
' Zašto bi te to toliko povredilo? '
Jer on stvari koje voli najlakše odbacuje.