Ne gledaj sebe kroz oči drugih
Šta se desi kada se jednog dana probudiš sa totalno izmenjenom slikom stvarnosti, dok svoj odraz u ogledalu izbegavaš?
Mislila sam da nikada neću izgubiti sebe. Vremenom naučiš da si sebi jedini prijatelj, jebiga, život te tome nauči. Sad nekoga na teži, nekoga na lakši način, to je više manje nebitno. Na kraju dana ćeš u jednom momentu neminovno ostati sam sa sobom. Leći ćeš u krevet i jedino što će biti uz tebe su samo tvoje misli. Samo ti sa sobom, koliko god uvrnuto zvučalo. I čudna je ta veza. Upoznaješ sebe, svoje prikrivene želje, svoja maštanja, potrebe i gradiš samo svoj svet. Magično carstvo, koliko god zvučalo poput rečenice za pismeni rad iz srpskog jezika u osnovnoj školi. Jeste tako!
Sve situacije, svi problemi, nebitno da li si ih prethodno sa nekim podelio, sve to na kraju dana pre prvog sna analiziraš sam sa sobom. Postaješ svesniji sebe, svojih mana i svojih vrlina i učiš da prihvatiš sebe baš takvog.
Ali šta radiš kada se jednog dana probudiš i iz čista mira prekineš da vodiš taj unutrašnji monolog. Počneš onako neprimetno da izbegavaš susrete sa sobom. Legneš pijan ili premoren. Nije bitno, legneš i zaspiš. I sutradan ponovo. I isprva ti izgleda da si jako dobar u tome, da si u prednosti i da se nije ništa promenilo. I dalje si to ti. Ali ne lezi vraže,
probudićeš se jednom i shvatićeš da si toliko dugo i besciljno bežao od sebe da si shvatio da se nalaziš usred nedođije i nemaš blage veze kako da se vratiš. Izgubio si sebe. I tada, u tom krenutku kreće najteža psihička borba u tvojoj glavi.
Na početku je to panika. Kako nazad, da li je kasno, da li ćeš se ikada vratiti na pravi put, onaj sa kog si skrenuo? Zatim ide smiraj i prihvatanje, u redu, tu smo gde smo, nema nazad. Vreme i postupke iz prošlosti ne možeš da vratiš i promeniš. I onda sledi prelomni trenutak. A šta dalje? Imaš izbor da odeš pod hladan tuš, metaforički rečeno i obaviš razgovor sa sobom. Hoću li i dalje zavaravati sebe ili ću pokušati sebe ponovo da zavolim?
I nemoj misliti da je to laka odluka i lak proces. Baš naprotiv, izuzetno je dugačak i bolan, trnovit je i pun prepreka. Ali vredi! Jer ti vrediš!
Ponovo ćeš ostati sam i duša će ti se cepati i savijaćeš se od bola. Nailazićeš na nerazumevanje tvojih najbližih. Muzika će ti parati uši, glava će ti eksplodirati stotinu puta. Ali kada prođeš sve to, smejaćeš se.
Pogledaćeš iza sebe, koža će se naježiti od užasa koji ćeš videti iza sebe. I to će biti poslednji put kada ćeš okrenuti glavu.
Samo moraš sebi da kažeš da samo sebe imaš zauvek. I da si sebi najdragoceniji prijatelj.
Onog trenutka kada kreneš da se boriš za sebe, već si na pola puta.
I uspećeš.
Videćeš promenu u okolini i biće ti jasno da ona izreka '' kako zračiš, to i privlačiš '' nije smišljena za džabe.
Tog dana, kada se sebi vratiš, spoznaćeš lepšu stranu sveta. Ti ćeš biti svetlo na kraju sopstvenog tunela. I dokle god to svetlo budeš tražio u drugima, lutaćeš izgubljeno po mraku kao muva bez glave. Samo ti sebe možeš da vratiš na pravi i jedini put. I tu nema kompromisa.
Časna reč.
Mislila sam da nikada neću izgubiti sebe. Vremenom naučiš da si sebi jedini prijatelj, jebiga, život te tome nauči. Sad nekoga na teži, nekoga na lakši način, to je više manje nebitno. Na kraju dana ćeš u jednom momentu neminovno ostati sam sa sobom. Leći ćeš u krevet i jedino što će biti uz tebe su samo tvoje misli. Samo ti sa sobom, koliko god uvrnuto zvučalo. I čudna je ta veza. Upoznaješ sebe, svoje prikrivene želje, svoja maštanja, potrebe i gradiš samo svoj svet. Magično carstvo, koliko god zvučalo poput rečenice za pismeni rad iz srpskog jezika u osnovnoj školi. Jeste tako!
Sve situacije, svi problemi, nebitno da li si ih prethodno sa nekim podelio, sve to na kraju dana pre prvog sna analiziraš sam sa sobom. Postaješ svesniji sebe, svojih mana i svojih vrlina i učiš da prihvatiš sebe baš takvog.
Ali šta radiš kada se jednog dana probudiš i iz čista mira prekineš da vodiš taj unutrašnji monolog. Počneš onako neprimetno da izbegavaš susrete sa sobom. Legneš pijan ili premoren. Nije bitno, legneš i zaspiš. I sutradan ponovo. I isprva ti izgleda da si jako dobar u tome, da si u prednosti i da se nije ništa promenilo. I dalje si to ti. Ali ne lezi vraže,
probudićeš se jednom i shvatićeš da si toliko dugo i besciljno bežao od sebe da si shvatio da se nalaziš usred nedođije i nemaš blage veze kako da se vratiš. Izgubio si sebe. I tada, u tom krenutku kreće najteža psihička borba u tvojoj glavi.
Na početku je to panika. Kako nazad, da li je kasno, da li ćeš se ikada vratiti na pravi put, onaj sa kog si skrenuo? Zatim ide smiraj i prihvatanje, u redu, tu smo gde smo, nema nazad. Vreme i postupke iz prošlosti ne možeš da vratiš i promeniš. I onda sledi prelomni trenutak. A šta dalje? Imaš izbor da odeš pod hladan tuš, metaforički rečeno i obaviš razgovor sa sobom. Hoću li i dalje zavaravati sebe ili ću pokušati sebe ponovo da zavolim?
I nemoj misliti da je to laka odluka i lak proces. Baš naprotiv, izuzetno je dugačak i bolan, trnovit je i pun prepreka. Ali vredi! Jer ti vrediš!
Ponovo ćeš ostati sam i duša će ti se cepati i savijaćeš se od bola. Nailazićeš na nerazumevanje tvojih najbližih. Muzika će ti parati uši, glava će ti eksplodirati stotinu puta. Ali kada prođeš sve to, smejaćeš se.
Pogledaćeš iza sebe, koža će se naježiti od užasa koji ćeš videti iza sebe. I to će biti poslednji put kada ćeš okrenuti glavu.
Samo moraš sebi da kažeš da samo sebe imaš zauvek. I da si sebi najdragoceniji prijatelj.
Onog trenutka kada kreneš da se boriš za sebe, već si na pola puta.
I uspećeš.
Videćeš promenu u okolini i biće ti jasno da ona izreka '' kako zračiš, to i privlačiš '' nije smišljena za džabe.
Tog dana, kada se sebi vratiš, spoznaćeš lepšu stranu sveta. Ti ćeš biti svetlo na kraju sopstvenog tunela. I dokle god to svetlo budeš tražio u drugima, lutaćeš izgubljeno po mraku kao muva bez glave. Samo ti sebe možeš da vratiš na pravi i jedini put. I tu nema kompromisa.
Časna reč.
Коментари
Постави коментар