Kakav kraj mora da prouzrokuje početak ?
Tišina, svet oko mene je prestao da postoji. Ne čujem glasove ljudi oko sebe, ne osećam udarac u toku guranja pri izlasku iz autobusa, ne postoji ništa. Ispred mene se samo naziru crnom tintom ispisane reči " 0404. Ambulanta - Psihijatrija " i ne pomeraju se.
Reč psihijatrija rasparčana na slogove pulsira ispred mene. Dlanovi su mi bolno hladni, kao da je dotok krvi zaustavljen.
Izlazim na poslednjoj stanici i duboko udišem.
U redu, nema više bežanja, tu smo - gde smo.
Žena u belom mantilu, vrlo prijatnog lica sedi naspram mene. Čita formular koji sam prethodno ispunila. Gleda me i pita me da li sam ranije posećivala psihologa ili psihijatra. Odrično okrećem glavom i kao da imam osećaj da sledi nešto.
Gleda u papir, pa zatim ponovo u mene i tihim, brižnim glasom mi postavlja pitanje i ne sluteći da će baš to prosto pitanje biti to koje će me potpuno slomiti.
' Kako se ti osećaš ? '
Gledam je, možda predugo, svesna da je ona prva osoba koja me pita to sa iskrenim zanimanjem.
Oči mi se pune suzama i osećam ogroman pritisak.
' Ne znam. '
Odgovaram i osećam se kao da sam prodisala.
Toliko puta rutinski na pitanje ' Kako si ? ' odgovorim sa ' E super je/ Dobro sam, hvala / Nije lose ' da sam prestala samu sebe da slušam. Pitam se, koliko je vremena prošlo otkako sam bila sama sa sobom i upitala samu sebe kako se stvarno osećam.
Svaka potisnuta emocija, strah, ljubav, bes, bol, sve je to isplivalo na površinu tokom dvočasovnog jecanja. Osećaj pražnjenja je bio toliko osvežavajuć, ali je i boleo kao đavo. Imala sam utisak da se koža cepa sa mog tela.
Kroz glavu su mi prolazile slike porodice, prijatelja, datumi svih predstojećih kolokvijuma, On, sve stvari o kojima ništa ne znam, moja soba, moja kuća, nova sredina, novi ljudi, nova poznanstva.. Krivica zbog svih gluposti koje sam napravila, zbog nezahvalnosti koju nesvesno ispoljavam, zbog lenjosti. Sve se skupilo i došlo je do eksplozije.
I samo jedna stvar mi je bila jasna, kada sam otečena od suza legla u krevet.
Ja moram ponovo da zavolim sebe.
Reč psihijatrija rasparčana na slogove pulsira ispred mene. Dlanovi su mi bolno hladni, kao da je dotok krvi zaustavljen.
Izlazim na poslednjoj stanici i duboko udišem.
U redu, nema više bežanja, tu smo - gde smo.
Žena u belom mantilu, vrlo prijatnog lica sedi naspram mene. Čita formular koji sam prethodno ispunila. Gleda me i pita me da li sam ranije posećivala psihologa ili psihijatra. Odrično okrećem glavom i kao da imam osećaj da sledi nešto.
Gleda u papir, pa zatim ponovo u mene i tihim, brižnim glasom mi postavlja pitanje i ne sluteći da će baš to prosto pitanje biti to koje će me potpuno slomiti.
' Kako se ti osećaš ? '
Gledam je, možda predugo, svesna da je ona prva osoba koja me pita to sa iskrenim zanimanjem.
Oči mi se pune suzama i osećam ogroman pritisak.
' Ne znam. '
Odgovaram i osećam se kao da sam prodisala.
Toliko puta rutinski na pitanje ' Kako si ? ' odgovorim sa ' E super je/ Dobro sam, hvala / Nije lose ' da sam prestala samu sebe da slušam. Pitam se, koliko je vremena prošlo otkako sam bila sama sa sobom i upitala samu sebe kako se stvarno osećam.
Svaka potisnuta emocija, strah, ljubav, bes, bol, sve je to isplivalo na površinu tokom dvočasovnog jecanja. Osećaj pražnjenja je bio toliko osvežavajuć, ali je i boleo kao đavo. Imala sam utisak da se koža cepa sa mog tela.
Kroz glavu su mi prolazile slike porodice, prijatelja, datumi svih predstojećih kolokvijuma, On, sve stvari o kojima ništa ne znam, moja soba, moja kuća, nova sredina, novi ljudi, nova poznanstva.. Krivica zbog svih gluposti koje sam napravila, zbog nezahvalnosti koju nesvesno ispoljavam, zbog lenjosti. Sve se skupilo i došlo je do eksplozije.
I samo jedna stvar mi je bila jasna, kada sam otečena od suza legla u krevet.
Ja moram ponovo da zavolim sebe.
Коментари
Постави коментар