Dvadeset peti decembar.
Proletela je godina, čoveče.
Po glavi preturam sve uspomene, pokušavajući da se setim onih najlepših. Završena srednja škola, jedna prekretnica u životu, štikliram.
Upis željenog fakulteta, takođe štikliram.
Najduže leto, puno smeha, dugih šetnji, dočekanih jutara uz vino ili pivo sa najdražim ljudima.
Sećam se jedne duge šetnje sa njom, mojom drugom polovinom. Prešle smo ceo grad uzduž i popreko, dok su ulice spavale i nigde nikoga nije bilo. Zaista se dešava neka čarolija između dva i tri sata nakon ponoći, grad kao da prodiše.
Bilo je uspona i padova.
Kako za mene, tako i za moje ljude. Ali držali smo se zajedno.
Izuzetno sam ponosna na to da je ovo bila godina sa najviše napisanih tekstova, dakle vrlo inspirativna i puna ljubavi.
Godina dobre muzike, loših odluka, prvih iskustava, pomirenja, dočekanih izvinjena i čiste savesti.
Puna trenutaka provedenih sa porodicom, za koje definitivno shvatam da nemaju cenu.
Zaista, od početka, pa do kraja, osećam kako su mnoge stvari i osećanja postepeno bivala pojačavana.
I neizbežno, godina obeležena najiskrenijom emocijom, za koju sam mislila da je iščezla.
Kraj leta, ali početak mog srećnog perioda.
On. Sasvim svoj. Prelep. Odvažan. I na neki nejasan način, verujem, pomalo i moj.
Baš kada sam izgubila nadu, on je došao kao opomena da ne treba to da radim.
Znate, od toga dana, ne lažem vas, od prvog dana njegovog prisustva u mom životu, sve je drugačije.
Obraćam pažnju na svaku pesmu u taksiju. Ulice su nestvarno lepe i kao malo dete sam se radovala prvom snegu.
Ne zato što ga ja volim, već jer sam znala koliko se on obradovao kada ga je ugledao.
Uz njega sam bila ja ja, baš onakva kakva jesam. Najiskrenija moguća.
Naučio me da ne odustajem.
Da verujem u sebe.
Naučio me da se ponovo smejem.
Jesen me je odvela u drugi grad, među druge ljude i malo teže periode za moju psihu. Stavila mi je do znanja koliko su mi neki ljudi bitni, koliko volim svoj mali grad i koliko nije nimalo lako promeniti život iz korena. Donela mi je šačicu dragih ljudi uz koje nije svako putovanje melanholično i koji su slični meni.
Donela mi je najlepše jutro i najlepšu kafu koju mi je skuvao. Beograd je tog jutra bio prava reflekcija raja.
Dvadeset peti decembar, čoveče.
Proletelo je..
Neka je, vredelo je.
A ti Deda Mraze, za Novu godinu mi pokloni još koji trenutak sa njim, mojim ljudima sreću i zdravlje, a njemu sve ono što želim i samoj sebi.
Bila je ovo godina odlazaka i dolazaka, a ja ću još, nimalo skromno, poželeti da ti ostaneš.
Коментари
Постави коментар