Oh.. Samo devojka koju sam slučajno sreo na ulici

Ugledao sam je sasvim slučajno, u aprilu dok je nespretno pretrčavala ulicu na crveno.
Tašna joj je spala sa ramena povukavši bretelu njene maslinasto zelene bluze. Pramen svetlo smeđe kose je zaigrao oko njenog lica i brzo ga je rukom vratila iza uveta.
Trgla me je iz kolotečine dosadnog života za samo par sekundi.
Odlepršala je u drugom pravcu, a ja sam danima pokušavao da izbacim iz glave devojku koju možda više nikada neću videti.
I preturao sam po sećanju, pokušavajući da se setim da li je imala crveni ili bledo rozi karmin, tražeći i najmanju sitnicu ili propušten detalj kako bih upotpunio sliku o njoj.
Razmišljao sam kuda je krenula i kuda je tako žurila.
Nema više od dvadeset i tri, pretpostavljao sam.
Možda je jurila na zakazan razgovor za posao ili da se nađe sa prijateljicama, koje je predugo čekaju.
Možda je išla da sačeka mlađeg brata iz škole. Ili je samo žurila na autobus, kako bi se vratila kući, stotinu kilometara udaljenoj, jer je u mom gradu bila samo na kratko u poseti nekome.

Možda je dečko ili verenik čekao da zajedno odu na zakazan ručak u nekom skupom restoranu.
Ili je jednostavno nestrpljive prirode pa nije mogla da čeka da se boja na semaforu promeni.

Sećam se da je imala suknju. Sedefasti materijal se spuštao niz njene duge noge do ispod kolena.
Sva uglađena i doterana, i njena neuredno uredna talasasta kosa boje meda.
Mislio sam da počinjem da ludim. Danima, nedeljama su mi se misli uvek vraćale u taj april i tih par sekundi.
Hej, nekoliko trenutaka je bilo sasvim dovoljno da me pomeri iz ravnoteže.
Razmišljao sam čime li se bavi.
Možda studira književnost ili recimo, francuski jezik. Mada, i medicina bi mogla da prođe.
Ali poprilično sam ubeđen da je književnost. Ta elegancija, i opet nemirni duh me navode na neku umetnost.
Mogla bi da se zove Jelena ili Ana..
Marina, Ivana, Demetra..
I omiljena boja joj je braon ili zelena.
Možda voli da čita poeziju.. Ma ne, siguran sam da je čak i sama piše.
I definitivno pije gorku kafu, ili je ne pije uopšte.
Ne znam..

Jun je. Krenuo sam do grada da se nađem sa svojom devojkom, kasnim i znam da će se naljutiti zbog toga. Stižem na semafor i pali se crveno. Brzo gledam levo pa desno i pretrčavam. Naspram mene, na trotoaru stoji devojka u braon haljini. Kosa vezana u nemarnu punđu i par neposlušnih pramenova oko njenog izduženog lica. Na tren mi nestade vazduha i nisam uspeo da odvojim pogled od nje. Nasmešila se zbunjeno i svetlo na semaforu se promenilo. Prošla je pored mene, opet odlazeći u suprotnom pravcu.
Da, definitivno je bio crveni karmin u pitanju onog dana u aprilu.