Zablude..

Ova je poslednja. Stvarno to mislim sad.
Ova sad i više neću ni ulaziti u ovaj bar. 
Gledam čašu dok je stežem u rukama, možda zbog krize, možda i zbog straha. Straha da ću već ujutru raditi istu stvar.
Ja sam Eva u Rajskom vrtu i ispred mene se nalazi jabuka.
A taj demon u mojoj glavi, taj poslednji obris nemilosrdnog događaja iz prošlosti koji me ubeđuje da će biti lakše ako popijem tečnost iz čaše, on je zmija.
Skupljam oči, zamagljene od dima, ali umesto da razbistrim pogled, vidim sve slabije. Umesto da čujem previše glasnu muziku, čujem samo zvuk aparata, dug, bolan i tup zvuk aparata koji ne pronalazi puls.
Koji se predaje. Zatim nekoliko zvukova drugih aparata za njim, koji zajedno prave užasnu kompilaciju koja me uznemiruje, ali mi ne dozvoljava da je prekinem. Ne mrdam, udovi su mi zaleđeni.
I onda buka. Poput one na hipodromu. Užurbani, napeti bat đonova i ljudi u plavom koji ulaze i izvode me napolje.
Opet nemam gde da odem, opet sam zaglavljen. Plašim se, do đavola!
U brzini, naginjem čašicu i brzo, bez treptaja, pijem sadržaj. Srce pulsira brže, a bol počinje da otupljuje. Preglasna muzika je opet jedina stvar koju čujem.
Pokazujem konobaru da mi donese još jednu.
Ali sutra neću kročiti ovamo. Ovo je poslednje veče. I boli me iznova.
Zablude..