Ovih dana je sve u znaku REVOLTA

Gledam i slušam svoje roditelje, i ne dajem sebi za pravo da im viknem da je problem u njihovom pristupu deci.
Ne vičem i ne suprotstavljam se ( iako oni ne bi tako rekli ) jer sam tako vaspitana.
Dakle vaspitana sam, to je prošlo vreme. Sta je urađeno - urađeno je, nema popravki sada. Kada bi pitali njih, verovatno bi rekli da itekako umem da povisim ton, da ih ne slušam uopšte, da sam nezahvalna i da je društvo krivo za to. Ja sam jako fina kada sam sama ili sa ljudima koje mi oni biraju. Naravno, moji roditelji mi nikada nisu nametali sa kim TREBA da se družim, niti su mi branili da sama biram svoje društvo. Ali su mi u svakoj raspravi, na nos trljali kako sam takva zbog nekog drugog.
To me zaboli svaki put. Zaboli me sto moji roditelji smatraju da sam toliko zavisna osoba, da nemam ni S od stava i da sam bezuslovno podredjena drugima.
Istina je da sam mnogo puta bila ' izrađena ' od strane ljudi koje sam smatrala prijateljima, ali mislim da su me baš ti ' ljudi ' naučili da ne zovem prijateljem baš svaku osobu. Toliko sam puta rušila poverenje roditelja, i kazna koju sam platila par puta bilo je rušenje mog poverenja od strane nekog drugog. I vrlo sam svesna koliko truda i vremena treba da se to isto poverenje podigne na staklene noge.
Ako i povisim ton, to je iz razloga sto su raspravke za mene strane, to je zato što ja ne umem da pričam smireno, ukoliko sam sve sem toga.
I kada zaplačem, samu sebe proklinjem sto sam tako slaba i što ne mogu da se iskontrolišem, A NE PLAČEM RADI PAŽNJE !
Nikad nisam i nikad neću, jer nisam tako vaspitana.
Stvar je u tome, odrasla sam osoba. Odrasla sam u osobu koja sam i ne mogu biti popravljena. Ma ne želim da budem, meni se ovakva dopadam.
Ne umem da ugađam drugima, lenja sam koliko je to moguće, nesvesno mogu nekoga da povredim, i vrlo verovatno sam mnogo puta bila sebična.
Znam. Ali to je ono što čini mene ovakvom osobom. I nemam nameru da se izvinjavam zbog toga.
Jer milion puta sam bila ostavljena po strani, nisam bila prioritet. I nisam se bunila, jer to nije trebalo da mi smeta. Možda oduvek u senci, nikada nisam imala želju da privlačim pažnju na sebe, da izvinete BOLELO ME UVO za bilo čiju pažnju. Navikla sam, brate , da se sama borim i grizem za sebe.
Ali boli me duša svaki put kad me neko potceni, svaki put kad mi se neko obraća sa visine i svaki put kada sam tretirana kao dete.
Niko, ali niko ne može tvrditi da poznaje nekoga dobro, pa čak ni roditelji koji su mu podarili život. Niko sem nas samih.
I kažem, roditelji GREŠITE U PRISTUPU DECI. U jednom trenutku u životu morate da prihvatite da je vreme da ih pustite. Vreme je da oni na temelju koji ste vi postavili, krenu da grade svoju ličnost.
Ne terajte decu da osećaju krivicu zbog onoga sto jesu. Dajte im slobodu. Slobodu izražavanja, slobodu izbora.
Želimo da se osamostalimo, ne da bismo mogli da ogranićavamo sebi izlaske, ne da bismo se iživljavali, i čak ne da bismo kao prioritet stavili obrazovanje. Već da bismo počeli da izgrađujemo sebe, i sopstvenu slobodu.
I nije društvo uvek krivo. I nije zapravo niko kriv. Demokratska zemlja, sloboda govora, sloboda kao takva.
Nekim pticama nije suđeno da ostanu u kavezu, pustite nas.