I just can't explain

Nikada mu nisam ispricala sta ja osecam i kako ja prozivljavam nasu pricu. Izgovarala sam samo delove slozenih recenica, nemocna da razgovaram u njegovom prisustvu. To je ono sto nikada nisam umela da objasnim, ali dok sam u njegovom drustvu, cini mi se da sta god budem izrekla, nece biti dovoljno dobro. Ne zato sto mislim da ce steci utisak da sam glupa, da mi je vokabular ravan nuli ili nesto slicno. Jednostavno, on toliko zraci, svako osecanje je prenaglaseno kod njega, da prosto mislim da ne bih uspela da mu docaram i objasnim ono sto sam zamislila, jer mi zaista fale reci. I fali ta strast koju sam odmah videla kod njega. Ne znam, mozda ni sada nisam bila jasna, ali kad vam kazem, ja to ne umem da objasnim. I danas kada smo razgovarali, ne moju recenicu da ne umem da mu objasnim nesto, on je odgovorio sa ' Ne moras, znas da osecam. ' i ja vise nista nisam morala da kazem, a sve je bilo savrseno jasno.
Cutanje sa njim je nalik terapiji. Samo njegovo prisustvo je.
Valjda je tacna ona fraza, da nas nista ne privlaci tako jako kao odbijanje. Secam se naseg prvog susreta, vec u prvih pola sata uspeo je da me zasmeje. Bila sam odusevljena njime, ali nisam ga gledala kao osobu u koju cu se zaljubiti, vec sam ga odmah pri upoznavanju oznacila kao osobu koju obozavam. Ali onda je jedno vreme bio jako neprijatan, na svaku moju rec, imao je dve reci protiv. Mislim da bi svakom drugom odbrusila odgovor ne bih li ga spustila na zemlju, ali ovaj put sam ostajala da cutim. Zbunjenost i nervoza su me okupirale, secam se. Pojavila se osoba koja je uspela da me ucutka. Znala sam samo da na tome nece ostati. I dok sam ga posmatrala, upijala sam svaku njegovu rec. I onda skupila hrabrost i sela pored njega, pokusavsi da zapocnem normalnu konverzaciju. Slusao me, a ja sam se trudila da ispricam samo iole pametne stvari. Klimao je glavom, poceo da razgovara sa mnom. A ja vise nisam cula ni preglasnu muziku, nisam osecala tudje poglede na meni, postojao je samo taj trenutak u kome smo nas dvoje. Ujutru smo nastavili razgovor, i trudila sam se da ga impresioniram sve vreme, jer je i dalje na trenutke bio hladan. Taj njegov pristup, a i zapravo sama njegova pojava, njegovi pogledi na svet, njegove price, ucinile su da se zaljubim. Posle dugo vremena, kad sam prestala da ocekujem, pojavio se on i vratio sve one izgubljene boje.

Vremenom sam videla, sa njim ne postoje granice, on kad boji on prelazi ivice, zajedno sa njim ni ja ne postujem linije i pravimo nesto sasvim drugacije zajedno. Nasu umetnost. Koju se ne trudimo da objasnjavamo drugima, i koju sebicno cuvamo za nas, mada je cak ni mi sami ne shvatamo stopostotno, Ali je cinjenica da imamo nesto samo nase bila dovoljna.

Bili smo najbolji drugovi, zaljubljeni jedno u drugo. On je slusao moje probleme sa skolom, ja sam slusala njegove savete, ucila iz njegovih prica. Znala sam i znam i sada da nikada ne zelim da izgubim iz zivota tako kvalitetnu osobu.
Osecam neobjasnjivu povezanost sa njim, koja ne prestaje da postoji bez obzira na promene u nasem odnosu.
I sad cujem njegovo uobicajeno pitanje : ' Dira li te ko? ', i ne mogu da se ne nasmejem, Uvek previse zastitnicki nastrojeni jedno prema drugom. Kladim se da je on moja srodna dusa.
Pod terminom srodne duse, ne smatram striktno ljubavnog partnera. Mislim da je to nesto mnogo vise. Druga polovina tvog bica.

Svesna sam da nisam uspela da iskazem sve ono sto sam zelela, sve ono sto osecam, ali se nadam da sam iznela sustinu.
Ma uostalom, ako imate tu srecu da i vi sretnete jednu ovakvu osobu, bice vam jasno sta sam htela da kazem.