Život bez pobune jeste godina bez proleća
Znaš,dođe ti trenutak u životu kada shvatiš da nije sve tako svetlo. Da moraš da se odrekeneš nekih bitnih i važnih stvari zarad svoje budućnosti i svog života. Mnogo je zajeban osećaj kada počneš nesvesno da odustaješ od svojih snova,jer su neisplativi. Makar u ovoj zemlji.
Ne,ne znam ništa o politici niti se trudim da se informišem o tome. Samim tim,nisam kompetentna da iznosim svoje stavove o stanju ove države,pogotovu ne sa svojih tek navršenih sedamnaest. Niti mi je to namera.
Ali ne mogu da ne primetim kako ljudi ovde odstupaju masovno od svojih principa i zanemaruju svoje želje i snove zarad opstanka u ovoj zemlji. Primećujem to sada,kada se i sama nalazim na jednoj od prekretnica u životu. Kada treba da odlučim šta dalje?
I ono što me navodi da napišem ovaj tekst jeste činjenica da sam sama do juče bila sigurna u to šta ja želim da radim i na koji način da preživljavam. Jer valjda na posao ne treba ići mrzovoljan i nervozan,već pun poleta. Poenta jeste da uživaš u tome šta radiš i sam se trudiš da budeš što bolji u tom poslu.
Ali onda nailazimo na taj ćorsokak gde shvatamo da ne prolazi baš svaka priča ovde. Naravno,ti imaš potpunu slobodu da izabereš ono šta želiš,ali onda upadaš u zamku. Ti ćeš sa uživanjem prikupljati bezbroj informacija koje ćeš znati na pravi način da iskoristiš,ali džaba sve to,kada će se ispred tebe progurati mnoštvo ljudi sa već rezervisanim mestom o kome ti sanjaš i za koje si naporno radio. Nemam ja predrasude o tome da se svuda dolazi preko veze,ograničavam se odmah. Naravno,stojim iza toga da se trud i velika želja isplate,ali ne uvek.
Šta ce jedan diplomirani novinar biti u ovoj državi? Niko i ništa. Još jedna osoba koja će pokušati neuspešno da se probije na površinu,ali će na kraju završiti u velikom gradu radeći kao trgovac,taksista ili slično. Isto tako,koliko je samo diplomiranih matematičara,fizičara koji rade kao taksisti ili raspremaju stanove ne bi li opstali?
Pokušavam da kažem da zbog očigledne situacije,ljudi svesni toga da neće biti niko ukoliko budu radili ono što vole,primenjuju onu izreku 'Ukoliko ne možeš da ih pobediš,pridruži im se' .
To je ono što mene boli. Što ima toliko izvrsnih ljudi koji nisu spremni da pruže otpor i da se bore svom snagom za ono što žele. Što zanemaruju ono najvažnije,sebe i svoje snove. Što više niko kod upisivanja fakulteta ne gleda šta je ono što on želi,već šta je ono što ima prolaz,što se traži.
Svi pokušavaju da na najlakši način dođu do karte u jednom pravcu koja vodi odavde.
Čast izuzecima koji ostaju dosledni sebi i koji su spremni da se bore do poslednjeg daha.
Mada više ni sama nisam sigurna u to kojoj grupi ću sama pristati,ali se iskreno nadam i jurim ka tome da pripadnem tim borcima. Jer je valjda cela poenta života da se nakon dana na poslu kući vratiš vedar i pozitivno iscrpljen,znajući da si tog dana radio na sebi i da svakog dana sve više nadmašuješ sebe.
Verujem da će većina osuditi ovaj tekst,ali ne marim. Ovde još uvek imamo to pravo slobode mišljenja,pa cenim da ga valja iskoristiti dok se još može. Nadam se da će biti ljudi koji su uspeli da razumeju šta sam htela da kažem i koji i sami prate svoje snove.
Ne,ne znam ništa o politici niti se trudim da se informišem o tome. Samim tim,nisam kompetentna da iznosim svoje stavove o stanju ove države,pogotovu ne sa svojih tek navršenih sedamnaest. Niti mi je to namera.
Ali ne mogu da ne primetim kako ljudi ovde odstupaju masovno od svojih principa i zanemaruju svoje želje i snove zarad opstanka u ovoj zemlji. Primećujem to sada,kada se i sama nalazim na jednoj od prekretnica u životu. Kada treba da odlučim šta dalje?
I ono što me navodi da napišem ovaj tekst jeste činjenica da sam sama do juče bila sigurna u to šta ja želim da radim i na koji način da preživljavam. Jer valjda na posao ne treba ići mrzovoljan i nervozan,već pun poleta. Poenta jeste da uživaš u tome šta radiš i sam se trudiš da budeš što bolji u tom poslu.
Ali onda nailazimo na taj ćorsokak gde shvatamo da ne prolazi baš svaka priča ovde. Naravno,ti imaš potpunu slobodu da izabereš ono šta želiš,ali onda upadaš u zamku. Ti ćeš sa uživanjem prikupljati bezbroj informacija koje ćeš znati na pravi način da iskoristiš,ali džaba sve to,kada će se ispred tebe progurati mnoštvo ljudi sa već rezervisanim mestom o kome ti sanjaš i za koje si naporno radio. Nemam ja predrasude o tome da se svuda dolazi preko veze,ograničavam se odmah. Naravno,stojim iza toga da se trud i velika želja isplate,ali ne uvek.
Šta ce jedan diplomirani novinar biti u ovoj državi? Niko i ništa. Još jedna osoba koja će pokušati neuspešno da se probije na površinu,ali će na kraju završiti u velikom gradu radeći kao trgovac,taksista ili slično. Isto tako,koliko je samo diplomiranih matematičara,fizičara koji rade kao taksisti ili raspremaju stanove ne bi li opstali?Pokušavam da kažem da zbog očigledne situacije,ljudi svesni toga da neće biti niko ukoliko budu radili ono što vole,primenjuju onu izreku 'Ukoliko ne možeš da ih pobediš,pridruži im se' .
To je ono što mene boli. Što ima toliko izvrsnih ljudi koji nisu spremni da pruže otpor i da se bore svom snagom za ono što žele. Što zanemaruju ono najvažnije,sebe i svoje snove. Što više niko kod upisivanja fakulteta ne gleda šta je ono što on želi,već šta je ono što ima prolaz,što se traži.
Svi pokušavaju da na najlakši način dođu do karte u jednom pravcu koja vodi odavde.
Čast izuzecima koji ostaju dosledni sebi i koji su spremni da se bore do poslednjeg daha.
Mada više ni sama nisam sigurna u to kojoj grupi ću sama pristati,ali se iskreno nadam i jurim ka tome da pripadnem tim borcima. Jer je valjda cela poenta života da se nakon dana na poslu kući vratiš vedar i pozitivno iscrpljen,znajući da si tog dana radio na sebi i da svakog dana sve više nadmašuješ sebe.
Verujem da će većina osuditi ovaj tekst,ali ne marim. Ovde još uvek imamo to pravo slobode mišljenja,pa cenim da ga valja iskoristiti dok se još može. Nadam se da će biti ljudi koji su uspeli da razumeju šta sam htela da kažem i koji i sami prate svoje snove.
Коментари
Постави коментар