Ja nisam hteo da menjam svet,meni je ovaj bio dobar. Hteo sam samo da je volim.

Ja bih da si mi ti sudbina!
Da me čekaš kroz nekoliko godina na onom starom mestu i nasmeješ se kad me vidiš da ti idem u susret.
Jer ću se ja već smejati.
I da tvoje dobacivanje prekine snažan zagrljaj koji smo godinama unazad odlagali. Izbegavali ga,jer nije naše vreme bilo.
I da se na tom starom mestu,u senci drveća ogledaš ponovo u mojim očima.
I setiš se moje omiljene boje,koju uistinu nikada nisi zaboravio.
Da te uzmem za ruku,jer mi to naizgled više ne smeta.
Hoću da o našoj ljubavi pišem knjige,kao što ti obećah,godinama unazad.
Hoću!
Da ispunjavamo obećanja.
Da se ne skrivamo.
I naglas da se smejemo dok hodama ulicama.
Da mi pričaš kakve su bile godine bez mene.
I da onda,kada počne da se smrkava,odemo u naše malo potkrovlje.
Ono koje sam godinama unazad pripremala za tvoj povratak.
Znam,prokomentarisaćeš kako tom stočiću nije tu mesto.
A ja ću se praviti da te nisam čula.
Tek nakon tvoje treće primedbe ću te poljubiti i reći da mi se sviđa to mesto.
Naravno,uslediće komentar kako ponovo teram inat.
Neću moći to da osporim.
Ni ti to nećeš tražiti.
Onda ću te povesti u biblioteku,i poslužiću te belim vinom iz šolje.
Jer godinama unazad zaboravljam tu da donesem čaše.
Do kasno u noć ćemo posmatrati brda kroz prozore.
Reći ću ti da sam znala da ćeš se vratiti.
Ti ćeš me pogledati nežno i spustićeš poljubac na moje teme.
Zaspaćeš prvi,a ja ću te gledati i zahvaliti Bogu na uslišenim molitvama.
Neću spavati puno te noći.
U sam cik zore ću se trgnuti da proverim jesi li tu.
Kada čujem tvoje ujednačeno disanje,polako ću se iskrasti iz kreveta.
I prva stvar koju ćeš ugledati kada otvoriš oči biću ja.
Sa budalastim osmehom na licu.
Primetićeš nešto. Grleno ćeš se nasmejati i priviti me uz grudi.
Stola više nije bilo.
Pa tako kažem,ja bih da si mi ti sudbina.