Laku noć ti još poželim svaku noć :)
Neka odsustva ne osećamo izvesni vremenski period. Neke ljude i nakon njihovog odlaska osećamo i sećanja ostaju jako živa. Odmah se ograđujem, ne pišem ni o kakvim muško - ženskim emotivnim odnosima, pišem o onim mnogo jačim, koje nam život dodeljuje.
Evo već osam meseci te osećam. Već osam meseci razgovaram sa tobom. Osećam tvoje prisustvo. To je nešto moje i niko mi to ne može oduzeti za života.
Mislila sam da će isprva biti teško, ući u tvoju sobu, i pritom te ne zateći u istoj. Ali nije bilo. Kročivši tamo sav strah je nestao i ispunio me nekakav spokoj. Čak mi ni oči nisu zasuzile kao što je bio slučaj sa ostalim ljudima oko mene. Baš naprotiv, blag osmeh mi se razlio licem. Ipak, nisam se dugo zadržavala tu. Šta znam, možda da sam ostala tamo duže, možda bi se osmeh iskrivio u neku grimasu i možda bi taj spokoj prerastao u prazninu. Zato nisam htela da rizikujem, više mi se svidelo osećanje koje sam u tom trenutku posedovala. Istina, ne ulazim tako često u tu sobu, tek onda kada poželim da ponovo proživim neke trenutke prelistavajući stare albume. Uvek se nasmejem kad se setim kako si nas kažnjavao, tačnije Dušana i mene, mi smo uvek bili ti koji su pravili gluposti. Pa onda platimo tako što nas postaviš da čitamo Jesenjinovu 'Kerušu' satima na glas. A onda uveče sedimo do kasno u terasi i pravimo predstave, a svaki osmeh koji mi uputiš mi podigne samopouzdanje pa ideje da te zasmejem ponovo, same nailaze. Uvek mi je tvoje mišljenje bilo najvažnije. Tebi sam napisala prvu pesmu, uz tebe sam naučila da vozim bicikl, prve rolere si mi ti kupio i ti me podigao kada sam pala. Volela sam one večeri kada malo popiješ pa nas dvoje sedimo do sitnih sati i pričamo na italijanskom. Iako nijedno nije dobro vladalo istim, ali bilo je bitno da se razumemo. Nikada nisi podigao ruku na mene, mada su me tvoje grdnje pogađale jače od bilo kog šamara. Mada sam znala da tvoja ljutnja ne može dugo da potraje, ipak sam svaki put tvoje reči ponavljala kao mantru svaki put kada sam mislila da sam na korak pogrešne odluke ili postupka. Svakoga puta kada mi ponestane volje za nečim setim se tvojih reči kako u mene najviše veruješ i onda se izdignem svom snagom u nadi da ću te učiniti ponosnim.
Znaš, odlazila sam par puta na to mesto gde si sada, da popričam sa tobom, zapalim cigaru tebi i sebi, ali ne osećam te tamo. Imam utisak kao da sam u prolazu stala tu da odmorim i popričam sa slučajnim prolaznikom par minuta. U našoj kući, tamo te vidim i dan danas. Kako koračam ka vinogradu slike postaju življe. Vidim kako skocentrisano radiš oko grožđa dok nešto zapisuješ. To je bilo nešto tvoje. Tvoj način da se izoluješ i uživaš. I sada volim da prošetam tuda i uberem prva zrna omiljene sorte, iako si prošle godine ti to radio umesto mene.
Nikad ti nisam ćutala, zato si me valjda i voleo. Što sam temperamentna i što volim da isteram svoje pa makar i nisam u pravu. Jedina sam koja ti se suprostavljala. Ali uistinu, imali smo najjaču vezu u porodici. Čuj imali, imamo je i dalje. Vidim tvoj osmeh dok ovo čitaš, iako se trudiš da ga suzbiješ ne bi li ja dobila krila. Ali brk ti se smeši.
Nedostaješ mi, ali nije to još uvek ono mučno nedostajanje, valjda će to vremenom doći. Sada mi nedostaješ samo da me zagrliš i počneš sa svojim šalama na moj račun. Kako sam rođeni sumo-rvač i kako ličim na tvoju nanu, koja je najkrupnija u porodici Aleksićevih. Bilo ti je užasno zanimljivo da posmatraš moje reakcije na te opaske. I ta moja ljutnja kad me nazoveš Srbijankom. Uvek mi se više sviđalo da budem sosa iz Vojvodine. Ali na kraju se uvek ispostavljalo da sam Italijanka na Luciju. Ko će ga više znati.
Zaista, neka odsustva se ne osećaju, verovatno zato što su veze između tih osoba toliko jake. Čak i dok pišem ovo, svesna da nije dovoljno dobro i da ne umem da opišem tvoju veličinu kao čoveka rečima, smešim se. Smešim jer znam da će ove reči već noćas stići do tebe, jer si noćna ptica. Zato ti i ove noći želim laku noć, i nadam se da si sklackao poneku pesmicu za mene. Volim te.
Evo već osam meseci te osećam. Već osam meseci razgovaram sa tobom. Osećam tvoje prisustvo. To je nešto moje i niko mi to ne može oduzeti za života.
Mislila sam da će isprva biti teško, ući u tvoju sobu, i pritom te ne zateći u istoj. Ali nije bilo. Kročivši tamo sav strah je nestao i ispunio me nekakav spokoj. Čak mi ni oči nisu zasuzile kao što je bio slučaj sa ostalim ljudima oko mene. Baš naprotiv, blag osmeh mi se razlio licem. Ipak, nisam se dugo zadržavala tu. Šta znam, možda da sam ostala tamo duže, možda bi se osmeh iskrivio u neku grimasu i možda bi taj spokoj prerastao u prazninu. Zato nisam htela da rizikujem, više mi se svidelo osećanje koje sam u tom trenutku posedovala. Istina, ne ulazim tako često u tu sobu, tek onda kada poželim da ponovo proživim neke trenutke prelistavajući stare albume. Uvek se nasmejem kad se setim kako si nas kažnjavao, tačnije Dušana i mene, mi smo uvek bili ti koji su pravili gluposti. Pa onda platimo tako što nas postaviš da čitamo Jesenjinovu 'Kerušu' satima na glas. A onda uveče sedimo do kasno u terasi i pravimo predstave, a svaki osmeh koji mi uputiš mi podigne samopouzdanje pa ideje da te zasmejem ponovo, same nailaze. Uvek mi je tvoje mišljenje bilo najvažnije. Tebi sam napisala prvu pesmu, uz tebe sam naučila da vozim bicikl, prve rolere si mi ti kupio i ti me podigao kada sam pala. Volela sam one večeri kada malo popiješ pa nas dvoje sedimo do sitnih sati i pričamo na italijanskom. Iako nijedno nije dobro vladalo istim, ali bilo je bitno da se razumemo. Nikada nisi podigao ruku na mene, mada su me tvoje grdnje pogađale jače od bilo kog šamara. Mada sam znala da tvoja ljutnja ne može dugo da potraje, ipak sam svaki put tvoje reči ponavljala kao mantru svaki put kada sam mislila da sam na korak pogrešne odluke ili postupka. Svakoga puta kada mi ponestane volje za nečim setim se tvojih reči kako u mene najviše veruješ i onda se izdignem svom snagom u nadi da ću te učiniti ponosnim.
Znaš, odlazila sam par puta na to mesto gde si sada, da popričam sa tobom, zapalim cigaru tebi i sebi, ali ne osećam te tamo. Imam utisak kao da sam u prolazu stala tu da odmorim i popričam sa slučajnim prolaznikom par minuta. U našoj kući, tamo te vidim i dan danas. Kako koračam ka vinogradu slike postaju življe. Vidim kako skocentrisano radiš oko grožđa dok nešto zapisuješ. To je bilo nešto tvoje. Tvoj način da se izoluješ i uživaš. I sada volim da prošetam tuda i uberem prva zrna omiljene sorte, iako si prošle godine ti to radio umesto mene.
Nikad ti nisam ćutala, zato si me valjda i voleo. Što sam temperamentna i što volim da isteram svoje pa makar i nisam u pravu. Jedina sam koja ti se suprostavljala. Ali uistinu, imali smo najjaču vezu u porodici. Čuj imali, imamo je i dalje. Vidim tvoj osmeh dok ovo čitaš, iako se trudiš da ga suzbiješ ne bi li ja dobila krila. Ali brk ti se smeši.
Nedostaješ mi, ali nije to još uvek ono mučno nedostajanje, valjda će to vremenom doći. Sada mi nedostaješ samo da me zagrliš i počneš sa svojim šalama na moj račun. Kako sam rođeni sumo-rvač i kako ličim na tvoju nanu, koja je najkrupnija u porodici Aleksićevih. Bilo ti je užasno zanimljivo da posmatraš moje reakcije na te opaske. I ta moja ljutnja kad me nazoveš Srbijankom. Uvek mi se više sviđalo da budem sosa iz Vojvodine. Ali na kraju se uvek ispostavljalo da sam Italijanka na Luciju. Ko će ga više znati.Zaista, neka odsustva se ne osećaju, verovatno zato što su veze između tih osoba toliko jake. Čak i dok pišem ovo, svesna da nije dovoljno dobro i da ne umem da opišem tvoju veličinu kao čoveka rečima, smešim se. Smešim jer znam da će ove reči već noćas stići do tebe, jer si noćna ptica. Zato ti i ove noći želim laku noć, i nadam se da si sklackao poneku pesmicu za mene. Volim te.
Коментари
Постави коментар