Isti proces, ali drugačiji ishod ?

Pružaš mi ruku.

I kad krenem da je prihvatim, udaraš svom snagom.

Peckanje traje par sekundi,

A onda nadlanica poprima crvenu boju.

Ne boli, 

ne brini.

Vidim kako stiskaš usne,

A oči ti se pune suzama.

Milujem te po kosi.

Smiruješ se.

Osmehuješ mi se.

Oči mi blistaju od sreće.

Ponovo pružam ruku ka tvojoj.

I ponovo udarac.

Kao u onoj igri.

Sada se moje oči pune suzama.

Ej u redu je, 

to sam ja. Možeš da mi veruješ.

Ujedaš se za usnu

I udaraš rukom o zid.

Plačeš 

i čupaš samog sebe.

Uplašeno stojim u ćošku.

Vrele suze mi se lepe na obraze.

Boli me kada si takav.

Jer sam ja kriva.

Trčim ka tebi 

i jako te grlim.

Vrištiš i vrištim, baš kao Marina i Ulay.

Umaraš se i polako

smiruješ disanje.

Grliš me jače.

U redu je. 

Ne boli me.

Šapućem ti.

Urezujem samom sebi posekotine po duši svaki put 

kada ruka udari tvoju,

Priznaješ hrapavog glasa.

Spuštam poljubac na tvoje rame i ponovo ti pružam ruku.

I ponovo me udaraš.

Ali nema veze, pokušaćemo ponovo.

Ne plači, molim te.