Da sam ostala, ne bih preživela

 Odlasci su sastavna stvar života, naučiš to još u ranom detinjstvu.

Kad se zaljubiš na moru i nikad više ne sretneš tog nekog.
Kad ti se najbolja drugarica odseli u neki drugi grad.
Kad odeš na studije i uglavnom zauvek ostaviš porodični dom.
Svaki put boli, iako svaki put drugačije.
Ne postoji bezbolan odlazak. Ne postoje srećni rastanci.
Ipak, nikad se potpuno ne navikneš.
Otišla sam od tebe, iako nije bio prvi put. Svejedno, otišla sam prvi put odlučno. Otišla sam od tebe srcem.
I peče, gorak ukus mi ne napušta nepca, kosti su mi lomljivije.
Najteže je otići od nečega što nije tvoje.
Ostaju pogledi,
fotografije,
pesme,
vicevi koji nikome nisu smešni,
poluprazna kutija rizli,
mala majica koja nikad nije nošena,
ostaje soba koja nikad više neće mirisati isto.
Ostaje osećaj tuge,
zamalo ljubavi,
bol zbog prekinutog " ne znam šta je to bilo ".
Ostaju neke nove reči,
novi ljudi,
nova nadanja,
nove pesme,
susreti koje izbegavamo.
Na kraju, ostaće doživotna tuga ušuškana negde na dnu bića,
potisnuta stotinu puta.
Nekad odlasci, ma koliko bolni, bole manje od ostanka.