kataklizma

Bio si moja oluja.

Kao i svaka, protutnjao si kroz mene pošteno, drmao i dovodio moju egzistenciju u pitanje i nekoliko puta me umalo ubio. Ali opet, kao i svaka, prošao si.

I nije više stvar u tebi.

Ja sam te oterala jer sam se borila za život. Sad te se i ne sećam.

Ali šteta je ostala.

Ti ne vidiš, jer sada strujiš kroz telo nekog drugog. Svejedno, kažem ti, uništio si me.

Sada svako novo jutro počinje istim ritualom. Pokušavam da se sastavim i preguram još jedan dan.

Svaka rana se otvorila i vazduh koji je dodiruje me boli kao đavo.

Ne bole uspemene, polako blede, ali boli svaki osakaćeni deo moje duše.

Uništio si biće i sada je samo ljuštura tu.

Noge su nikad teže, valjda je tako kad na njima nosiš samo prazninu.

Koji paradoks.

Možda si viđao na televiziji, kada ljudi izlaze na ulice nakon neke prirodne katastrofe i u suzama gledaju kako je uništila sve što su stvarali celog života.

Pokušaj da zamisliš koliko je teško kada to proživljavaš svakog dana.

Kada je svaki deo tebe uništen i nemaš predstavu kako da kreneš ispočetka, jer ne znaš odakle.

Posle oluje se čovek možda oporavi.

Ti si ipak bio kataklizma.