Uvek je juče

💭..Juče si probio membranu zaborava, iza koje sam te strpala, iako mi je još tada bilo jasno da ti tu ne staješ.
Neke velike stvari jednostavno se ne mogu smestiti na neka skučena mesta.
Pa, nekoliko meseci sam se pravila da ne čujem kucanje, vikanje, svađanje, opaske kako znamo oboje da ćeš izaći kad tad.
Čak sam se u poslednje vreme okuražila pa sam par puta čikala sudbinu, čekajući tvoj dolazak, sedeći sa tvojim prijateljima.
Ali kao što rekoh, juče si probio membranu zaborava i vratio se u sećanje i ja, htela - ne htela, nisam mogla da pobegnem od tebe.
Juče je padala kiša i ja sam šetala ulicom, sa slušalicama u ušima i Merlinom koji je onako dramatično podržavao situaciju.
Juče sam pokisla, a počela sam da plačem tek kada sam bila potpuno suva.
Zato što si se juče vratio, a ja sam shvatila da, koliko god sam te volela, više ne umem da te volim. I koliko god to želela, više to ne mogu.
Juče si probio membranu zaborava i videvši moje izmučene oči koje više ne sijaju, spustio si glavu, posramljen i otišao...💭