Egzistencijalno orgazmiranje

💭..Ide mi na živce i opet me loži, na neki svojstven način
svaka noć koja me odradi na retrospektivu života,
na retrospektivu ljubavi
i na retrospektivu bola.
Isprva adrenalinski rolerkoster,
najluđa vožnja na svetu dok se slike nižu pred očima.
Drhtanje celog tela,
noge od želatina,
knedle u grlu,
sve emocije od one najusplahirenije do potpuno mirne,
čupanje kose,
stisak ruke,
zubi po čitavom telu,
euforija koja kola venama.
Potpuno orgazmiranje od siline ljubavi
i strasti
i mržnje
i zagrljaja
i udaraca.
Pomućenje vida, drtavica u rukama, skupljanje mišića.
Sam vrhunac egzistencije.

I onda odjednom ništa.

Jedan po jedan osećaj živosti iščezava i dovodi do
najveće praznine koju čovek može da oseti.
Znaš ono kad u sred razgovora on zaspi?
Pa se smoriš i popizdiš i otišla bi, ali nije vreme za dramu.
Tako nešto.
Mrzim spokoj.
Mrzim mir koji dolazi posle haosa.
Jer onda uvek praviš retrospekciju na proteklu vožnju, a spoznaja da je vožnja gotova ti tera suze na oči i izbija ti vazduh iz pluća i sve te boli.
A koji je uzrok bola?
Ono " ništa ".
Jer je ništa. Nema euforije i ostaje samo " ništa ".
A od tog ničeg može da se rikne.

Zaključaj vrata kada budeš izlazio..💭