Priča o rezervoaru sreće

Pitaš se dok ispuštaš prvi kolut dima, da li ćeš zaboraviti ? 

Da li ćeš ikada biti stopostotno izlečen, 

bez iritantnih peckanja ožiljaka dubokih posekotina ? 

Hoćeš li biti srećan, ali znaš onako, istinski srećan ? 

Da li ćeš ikada imati priliku da zavoliš ponovo ? 

Postoji ta neka teorija, koju sam upravo izmislila, da na svet dolaziš sa određenim rezervoarom sreće i ljubavi. 

A onda upoznaš nekoga, nekoga ko ti izmakne tlo pod nogama. 

Za čiji osmeh prkosiš sataninim podanicima, i jednom rukom sastavljaš drugu kojom lomiš planine ( a zapravo svaki put slomiš ruku ) , i apsolutno sve radiš da je zasmeješ. 

Upoznaš drugu polovinu tvoje intelektualne egzistencije sa kojom se u fizičkom dodiru savršeno uklapaš. 

I srećan si. 

Srećan si odavde do neba. 

Ma ne, srećan si odavde pa tri metra iznad neba!

Jer kako kaže Moća, tamo žive zaljubljeni.

Ali onda jednog dana krećeš da lupaš glavom o zid. 

I udaraš tako silovito, da gubiš vid zbog obilnog krvarenja mozga.
Gubiš sebe, postaješ neko sasvim drugi. 

I ostaneš sam.
Živiš kao biljka, samog sebe presrećeš na ulicama grada.
Tvoj rezervoar sreće je istrošen. Na nekoga ko te čak i ne prihvata.

I jedina stvar o kojoj ti razmišljaš je da li ćeš ponovo otiči tri metra iznad neba.
Ali nećeš. 

Uvek će te ljubav odvesti na novo, još čudesnije mesto. 

Ali pod uslovom da ona teorija sa rezervoarom sreće nije tačna. 

U suprotnom si, prijatelju, najebao.