First letter to you

I dok osećam da se obruč ravnodušnosti polako zateže oko mene, znam da samo želim da pobegnem. Da se izvučem iz ove zamke i bežim glavom bez obzira, trčim dok mi ne ponestane daha, i još posle toga. Da pobegnem od priznanja da sam shvatila šta želim. Želim da te uhvatim za ramena i bezobzirno te drmam dok pokušavam da te ubedim u to da ja nisam osoba koju treba da voliš. Da neka druga devojka može da ti pruži mnogo više. Neka jednostavnija. Ali ja vidim samo tvoj širok osmeh koji ne obraća pažnju na moj bes i koji mi govori da je zaljubljen u moje ludilo. I izbezumljena imam snage samo da te zagrlim. Zagrlim i ne puštam.
Možda mi je predugo trebalo da to shvatim, možda je baš ovoliko vremena bilo dovoljno. 
Možda je moja zbunjenost izazvana tvojom pojavom koja nije odustajala od mene, a mnogo puta je imala razloga. Refleksno sam bežala od toga, plašeći se tvoje blizine. Plašila me pomisao da se osećam sigurno sa tobom. 
Gurala sam od sebe sve ono što mi je falilo. 
I uzmicala sam od tvog dodira, misleći da to činim neprimetno. A ti si bio tu da mi, iako si primetio, i dalje upućuješ komplimente osmehujući se.
Sada počinje da me plaši što postajem svesna šta imam kraj sebe. Što se plašim na glas da izgovorim da te možda čak i volim, onako tiho i tajno. 
I ta daljina, koliko olakšava, toliko mi otežava. Volela bih da te srećem slučajno po gradu, da te viđam sa devojkama i shvatim koliko sam ljubomorna na njih.
Da onda u inat tebi, budem lepša nego ikad i ne javim ti se.  Da nehajno prođem pored tebe, a čujem tvoj smeh koji me izbaci iz takta.
Volela bih da letnje noći provodim na nekim skrivenim mestima u tvom zagrljaju. Da se šapatom raspravljamo i raspravke prekidamo poljupcima koje će prekinuti smeh. 
Hoću bre da te imam i da me imaš, a ne više ovako iz daljine!
Nije mi sreća lepa dok se čeka, hoću da prigrlim svoju sreću i ne pustim je više nikad!

I dok osećam da se obruč ravnodušnosti polako zateže oko mene, samo želim da bežim. Bežim jer počinjem da volim. A to me na smrt plaši.