Another summer story

Ravnodušnost. Zaborav. Strah.

Znaš ono kada u jednom trenutku veruješ da imaš sve, da si konačno pronašao svoju sreću i mir? I kada u jednom trenutku više ničega nema. Kada počne da nestaje, kada počne da bledi i da se gasi poput dogorele sveće. I kada u poslednjim momentima panično gledaš oko sebe izgubljenog pogleda, i vezanih ruku. Kada umesto da na tu sveću jednostavno nakalemiš drugu, stojiš i bespomoćno je gledaš kako se gasi. Imaš utisak da vetar jednostavno ne bi dozvolio da upališ drugu. Prekasno si primetio da je plamen progutao vosak, jer si bio ubeđen da će sveća izdržati još neko vreme. Pa vidiš, to se dešava kada ne obraćamo pažnju na stvari oko nas. Jednostavno nestanu.

Da li smo mahom tolike kukavice da izbegavamo da pogledamo problem u oči, misleći da ćemo ga tako oterati? Praveći se da je sve u redu i lažući sebe? Dozvolićemo da budemo poniženi samo da mi ne bismo ponizili, i ostaviće nas jer mi nismo imali hrabrosti da ostavimo.
Znaš, oseti se to. Oseti se hladnoća, hladnokrvnost, udaljavanje..
Samo jeste pitanje da li ćeš se praviti da je sve u redu ili ćeš skupiti hrabrost i pogledati laži u lice. Ono što me muči je pitanje, sasvim očekivano, zašto ? Zašto dosadimo jedni drugima? Zašto odjednom počne da nas interesuje neko drugi? Zašto u trenutku zaboravimo sve trenutke i samo imamo potrebu sa pravljenjem novih uspomena, sa novim ljudima? Da li se zaista brzo zadovoljimo stvarima koje imamo? Poput one igračke koju smo mesecima gledali u  izlogu i osećaja beskrajne sreće kada je konačno bila naša.
Prvih mesec dana smo je držali van domašaja ruku i samo joj se divili iz daleka. Zatim smo je spustili sa police i dopustili sebi da je držimo u naručju, ali smo je svake večeri pažljivo pregledali i vraćali na policu. Sebično smo je čuvali za sebe, ne dozvoljavajući drugima da se igraju sa njom. A onda, nakon nekog vremena, šetajući gradom, u nekom izlogu ugledaš novu savršenu igračku. I poželiš je. Samo o njoj misliš i samo na nju si fokusiran, pa više i ne primećuješ kako se tvoja igračka više ne nalazi na polici i kako se i drugi sada igraju sa njom. Ne mariš, sada želiš drugu igračku. I onog trena kada je dobiješ, stara pada sa police i pronalazi mesto na podu među ostalim izgustiranim stvarima i čeka da je neko nov uzme u ruke. U tim trenucima ne razmišljaš o njoj, potpuno je zaboraviš jer si zaslepljen novom. Isto je i sa ljudima. Onda kada misliš da su najviše tvoji, zapravo ih tada gubiš. Ili možda kada si ti ustvari konačno, potpuno, celim telom njihov. Jednostavno, pojavi se ta nova stvarčica i uzdrma ih. Pomuti um, zaslepi. I možda čak nije to njihova krivica. Možda smo sami krivi što smo se predali nekome bez razmišljanja i time svojom rukom potpisali sopstveno uništenje. A kad načiniš jednu takvu grešku, za njom se samo nižu druge.
Kada dospemo na tlo među druge igračke, šta radimo? Ostajemo tu i gledamo u dečaka koji je tvrdio da smo najlepše, nezamenljive, kako to isto govori svojoj novoj lutki.
Umesto da se izdignemo iz prašine i potražimo mesto negde gde će nas ceniti. Možda zapravo volimo da utrljavamo so na ranu i hranimo se sopstvenim bolom. Ali nikada ne treba da zaboravimo jedno. Jednog dana, kada naš dečak odraste, sasvim slučajno naleteće na nas. I kada nas pronađe na dnu nekog starog ormara, zagrliće nas tako jako da ćemo moći da mu čujemo otkucaje srca. Probudiće se uspomene i on će poželeti da vrati vreme. Kada vidi poderotine na našoj koži, poželeće da nas nikada nije skidao sa police. Ali, prekinuće ga glas dečaka koji ulazi u sobu i otima nas iz njegovog naručja, namrgođenog lica. A zatim će nas postaviti u uzglavlje svog kreveta, ljubomorno čuvati dok je budan, a kada zaspi grliće nas najjače. Sve  će doći na svoje mesto. Neko će znati da nas čuva. Iako ćemo mi i dalje pamtiti onog koji nas je odbacio. Takvi smo mi ljudi. Ništa nas ne privlači toliko koliko odbijanje. Može da nas zaceli samo onaj koji nas najgore ranjava.
A kuda to vodi, pitam ja vas?